Сто евра

Ако један разлог вреди један евро, онда сто разлога вреди сто евра. Уосталом, на сајту Управе за трезор Министарства финансија лепо пише: сто разлога за један клик.

Око три милиона грађана показало је да су савладали основне технике баратања справом званом компјутер, чиме су све тезе о нацији функционално неписмених бућнуле у воду. За првих 12 сати два милиона људи је учинило оно што сам и ја. Да је, којим случајем, шифра гласила сто хиљада разлога за један клик, три милиона персона то би учинило за десет минута.

Онлајн операција је заиста једноставна. За неколико минута обавио сам посао. Укуцао сам број своје личне карте, матични број и име банке у којој имам текући рачун. Компјутер ми је потом одговорио да имам сто разлога за срећу. Додуше, евра по званичном, динарском курсу неће лећи истог часа на мој рачун, већ ћу сачекати да се најпре исплате пензионери и особе које примају социјалну помоћ. Поштено!

Наравно да ме није много интересовало што су моји лични подаци упали у виртуелни свет. Неки хакер тешко да ће се овајдити од уласка у мој текући рачун. Може само мој минус да пребаци на себе, што ће га одвратити од било каквих финансијских трансакција на црном онлајн тржишту. Сматраће га за губитника. Тако сам се придружио пунолетним суграђанима који су пристали да добију државну помоћ, како би се убризгала финансијска инфузија у посусталу економију земље у доба короне.

То сам учинио с нарочитим задовољством, не зато што бих без тих сто евра крепао, већ зато што последњих дана посматрам свеопште такмичење у лицемерју, својеврсном шампионату у одбијању да се узме сто разлога за мрвицу среће. Има много више оних којима је то потребно – говоре они – као да с висине гледају остале који су кликнули, сврставајући их тиме у грађане другог реда. Највише су ме у свом одбијању да узму новац изненадили шеф државе и премијерка који су с министром финансија смислили пакет од сто разлога за један клик. Осим што је Александар Вучић председник Србије, а Ана Брнабић премијерка, по чему другом су различити од осталих грађана Србије, па су се одрекли свог дела за рачун осталих? Као промотери економске хитне помоћи ваљда је требало да својим личним примером подстакну све да учине исто, како би сто разлога остварило циљ, а то је упумпавање свежег новца у оптицај. Кад им разлози за клик легну на рачун нека учине с новцем шта им је воља. Могу да уплате на рачун Звечанске или неке друге хуманитарне или социјалне установе, могу да га потроше, сасвим је свеједно. Уосталом, то је њихова лична ствар.

Драган Стојановић

Али шта се догодило? Одмах је за необичним грађанима Србије, нарочито за овим првим, армија његових апологета започела да понавља исти рефрен. Тако се створио утисак о сувише необичних представника власти који имају сто разлога да не кликну. Ако су, као креатори економске политике, желели да око пола милијарде евра из државног трезора заиста оде сиромашнијим грађанима, рационалније би било да су такозвани новац из хеликоптера бацили само пензионерима и лицима на социјалној помоћи. Тако би се избегле патетичне поделе на грађане вишег и нижег реда, на необичне и обичне.

Када је Вучић на време скенирао да ће економска пандемија уследити после вирусне и припремио пакет мера вредан више од пет милијарди евра, а био је један од првих лидера у Европи који је указао на то, нарочито инсистирајући на хеликоптерском финансијсом десанту сваком пунолетном лицу с пребивалиштем у Србији, међу првим добровољцима који су одбили да узму 100 еврића били су тајкуни, потом поједини лидери опозиције и самопроглашене моралне вертикале, припадници фејк елите. То је Вучића очигледно толико изнервирало да је одлучио да промени правила бацања пара с неба. Решено је да тај новац узме само онај ко то жели.

Међутим, председник није смео да подлегне критикама и одбијању понеког од тајкуна, који о свом првом милиону, о еврима је реч, ни да зуцне, али су зато склони да се одричу државних сто евра за оне на нижој друштвеној лествици. Срце ми је задрхтало од толике бриге за радног човека. Наравно да се они свог брзо стеченог транзиционог богатства не би лишили у корист сиромашних, осим ако такав хуманитарни активизам не подразумева ослобађања од пореза, али су зато показали изразити ентузијазам и гласност када су се одрекли ситниша народног новца. И то су учинили веома радо и веома гласно. Неколико опозиционара такође је одбило је да кликће, а групи све самих филантропа потом су се придружили и њихови пратиоци, силни економски аналитичари, па чак и новинари. Ако они умишљају да се разликују од осталих, шеф државе то не сме да учини, нарочито због тога што су они који су куцали по тастатури већином гласали за њега, сматрајући га себи равним. А и Устав говори понешто о једнакости свих грађана.

До петка увече свега 50.000 пунолетних Срба и припадника осталих националних заједница није ушло у трезор преко тастатуре. То су ваљда сви они који сматрају како је ствар друштвеног престижа наглашавати бригу за сиротињу рају. Неки су можда били лењи или им је забаговао компјутер, па ће то учинити телефоном, позивајући кол-центар. Роботизовани глас ће снимити њихове личне податке. Неће се чути људски поздрав.

Да ли ће Александар Вучић ипак бити међу њима? Одлика људи који обављају јавне функције и признају своју грешку чини их необичним. Само тада их обични прихватају као своје.