Ко види шта је ковид

Дуже од месец дана нисам писао дневник, који с прекидима водим од 1972. до данас, а сада су сви медији и сви разговори посвећени вирусу корона, његовој инвазији на свет и начину како да јој се стане на пут, па ће наћи места у тим записима. Корона је први пут „ујединила” скоро све народе на овој малој планети, која се, као пекинезер уз охолог господара, привила око Сунца, упијајући његову благотворну топлоту. А сада је то у опасности. Готово 200 земаља је „угостило” тог незваног госта, коме се још не зна ни порекло ни ћуд. Тај незвани гост извршио је, упркос снажним војним пактовима и нагомиланим војним арсеналима многих држава, инвазију коју нису могли ни да предвиде, нити да је предупреде, а немоћни ни да јој се ефикасно одупру. Жртава на стотине хиљада, а никакве познате стратегије „одбране” не могу да се примене, јер је овај изненадни непријатељ невидљив, опасан и смртоносан.

Политички лидери, војни команданти, научници и медицински стручњаци, али и новинари, филозофи и књижевници, као и сви други, немоћни су и траже начин да објасне шта је то и како се одбранити. Али то иде споро и с неизвесним резултатима. Шта рећи о уображеним великанима моћних сила, који се „фрљају” суперсоничним ракетама, свемирским ратовима („рат звезда”), новим разорним оружјима и нуклеарним бомбама, војним базама на хладним половима, великим носачима авиона, освајањем и отимањем територија малих и слабих земаља, а не могу да савладају микроскопски ситног и практично недодирљивог непријатеља који их разара? Шта рећи о раскалашним и безобзирним туристима који су преплављивали градове и музеје, светске плаже и планине, а сада то не могу? Или о естрадним звездама навиклим да пуне штампане и електронске медије и мобилне телефоне својим профилима и егзибицијама? Шта рећи о побеснелим луталицама по свету и посебно онима у Европи (где они који су се докопали новца тутње и загушују тргове и музеје великих и малих градова), којих су до јуче били пуни аеродроми и авиони, луксузни хотели и крузери, романтична острва и скијашке планине... А сада?

Трумпетању и некој врсти осионости човека, посебно у земљама које су се материјално уздигле до неслућених висина, није се могао видети крај. Људи на овој планети као да су били полудели и ништа их није могло зауставити у походу на сопствену добробит, у уништавању онога што нам је дато на коришћење, у насртајима на своју околину и природу, иако нам је то дато под условом да га чувамо, негујемо и развијамо, а не да га деградирамо и уништавамо: дивна мора и  океани, високе планине и бујне шуме, цветне долине и плодне равнице, вечите реке и мирна језера, цветне оазе и национални паркови, рајске птице певачице и раскошни становници дивљина. Да би се онда појавила та непозната армада малих војника, као неких „свемираца”, и натерала људе у повлачење, ставила им брњице на уста и рукавице на руке, приморавши их да се озбиљног лица позабаве собом и околином коју безобзирно искоришћавају и обезвређују. И да схвате своје место у свемиру и на планети Земљи, своју пролазност и рањивост. Да се мало зауставе, спусте нос и одрекну се илузија да им је море до колена.

Изненада су се нашли пред задатком да спрече велико разарање људских ресурса, материјалних и економских вредности, којима су инвазори запретили, да заштите животе људи, највише старих – оних који су породили нове генерације и очекују бољи живот у позно доба. А онда и да нађу лек, којег нема на видику. Ракете и бомбе, надзвучни авиони и дронови не могу ништа овим скривеним и тајновитим ратницима. Можда за годину-две, ако неко нађе и раније – ено му споменици, а не само певачима, песницима, глумцима, фудбалерима, војводама и политичарима, онима који су уваљивали и уваљују своје народе у непотребна крвопролића. Многе њихове споменике будућност ће можда порушити, јер нема народа који је добровољно слао у смрт своју децу и младе од 20 година да гину на ратним пољима и у крвавим биткама на копну и мору. Били су натерани интересима моћних – богатих и оних који су злоупотребили власт и вешто манипулисали народима. Једна изразита мањина дави се у богатству и раскоши, а огромна већина се гуши у несташицама и беди. И у крхком миру, који је увек „на ивици”, и у ратовима, којих је било – великих и малих, а има их и данас.

Проћи ће и ова пошаст, иако ће опрезност, као мајка многих врлина, морати и даље да буде присутна. Неће бити пропаст света, без обзира на то што ће рецидиви остати.

Свет се ујединио у несрећи, али је постао и свестан чињенице да се мора другачије окренути себи и својој средини. Искуство с ковидом 19 говори да и у будућности, ближој и даљој, свет, као и све нас, могу задесити изненадни напади несрећа и непријатеља којима се нисмо надали. Не само вируса. Ту су и елементарне непогоде, земљотреси и торнада, разне друге природне и неприродне несреће, и ко зна шта још. То свет упућује на другачија размишљања о томе ко смо, где смо и шта смо. И да се другачије и озбиљније организујемо ради добробити људске расе, која је очигледно дала себи право на сувише неконтролисано понашање.

Књижевник и публициста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa