Рогоње

Једна, наизглед виртуелна ствар, чврсто повезује ожењене мушкарце и нежење. То су рогови које и једни и други, свесно или несвесно носе као круну својих љубавних пораза. Принчеви међу рогоњама су једнорозии срндаћи, док је јелен неприкосновени краљ.

Једнорог је мушкарац кога је партнерка преварила само једном. Ма колико та чињеница утешно звучала, он је у основи коњ. Срндаћ је, за разлику од једнорога, у хроничном проблему и због таквог понашања срне често није сигуран да ли је „лане моје”, односно његово или ко зна чије.

Јелен је на трону и док надмено љушти пиво, кошута се редовно „троши” по београдској шуми која је по њој и добила име.

На филозофско питање ко нам у ствари набија рогове, да ли су то наше девојке, веренице и супруге или су то превејани швалери, још увек нико није дао прецизан одговор. Можда је то зато што тако формулисано питање не оставља ни трунку могућности да смо најчешће томе заслужни управо ми, рогоње.

Ако неко мисли да су швалери поштеђени рогова, грдно се вара. Ево, на пример ја!

Није за хвалу, али имао сам неколико успешних швалерских подухвата. Једног од мојих рогоња сам чак и упознао. Момак је био успешна комбинација Шварценегера и Кишона, са шармом Јатовог стјуарта. Нисам ни ја био лош, али у поређењу са њим – прави шмокљан.

Додуше, ја сам тада био „шутановац”, а он „рогановић”.

На моје питање зашто га је варала са мном она је само рекла:

– Па, је л' си видео какав јелузер?!

И ко сад да разуме жене?! Онај коме то пође за руком треба да добије Нобелову награду за све области.

Серија оваквих догађаја није ми се обила о главу, већ ми се за њу залепила у виду рогова које више ни један пластични хирург, па ни психолог не може да уклони.

Прве рогове, бар оне за које знам, накачио сам пре десетак година када сам случајно срео једну од мојих вереница како у загрљају неког типа шета куче поред Саве. У поређењу са тим клипаном ја сам био Џорџ Клуни. Ма, какав Клуни – Ђуричко!

Али ко да разуме жене!?

Окренуо сам се и однео кући свој нови чивилук.

Када сам о овоме причао мом пријатељу Ранку, песнику и искусном мангупу, он се само насмејао и одговорио ми у стиху:

„Кад си млад и зелен/лако постанеш јелен./Чим крочимо из пелена/већ личимо на јелена./Што више дигнеш ногова/нарасте ти дупло рогова/и бриди само кад први никне/на остале се човек навикне.”