Rogonje

Jedna, naizgled virtuelna stvar, čvrsto povezuje oženjene muškarce i neženje. To su rogovi koje i jedni i drugi, svesno ili nesvesno nose kao krunu svojih ljubavnih poraza. Prinčevi među rogonjama su jednorozii srndaći, dok je jelen neprikosnoveni kralj.

Jednorog je muškarac koga je partnerka prevarila samo jednom. Ma koliko ta činjenica utešno zvučala, on je u osnovi konj. Srndać je, za razliku od jednoroga, u hroničnom problemu i zbog takvog ponašanja srne često nije siguran da li je „lane moje”, odnosno njegovo ili ko zna čije.

Jelen je na tronu i dok nadmeno ljušti pivo, košuta se redovno „troši” po beogradskoj šumi koja je po njoj i dobila ime.

Na filozofsko pitanje ko nam u stvari nabija rogove, da li su to naše devojke, verenice i supruge ili su to prevejani švaleri, još uvek niko nije dao precizan odgovor. Možda je to zato što tako formulisano pitanje ne ostavlja ni trunku mogućnosti da smo najčešće tome zaslužni upravo mi, rogonje.

Ako neko misli da su švaleri pošteđeni rogova, grdno se vara. Evo, na primer ja!

Nije za hvalu, ali imao sam nekoliko uspešnih švalerskih poduhvata. Jednog od mojih rogonja sam čak i upoznao. Momak je bio uspešna kombinacija Švarcenegera i Kišona, sa šarmom Jatovog stjuarta. Nisam ni ja bio loš, ali u poređenju sa njim – pravi šmokljan.

Doduše, ja sam tada bio „šutanovac”, a on „roganović”.

Na moje pitanje zašto ga je varala sa mnom ona je samo rekla:

– Pa, je l' si video kakav jeluzer?!

I ko sad da razume žene?! Onaj kome to pođe za rukom treba da dobije Nobelovu nagradu za sve oblasti.

Serija ovakvih događaja nije mi se obila o glavu, već mi se za nju zalepila u vidu rogova koje više ni jedan plastični hirurg, pa ni psiholog ne može da ukloni.

Prve rogove, bar one za koje znam, nakačio sam pre desetak godina kada sam slučajno sreo jednu od mojih verenica kako u zagrljaju nekog tipa šeta kuče pored Save. U poređenju sa tim klipanom ja sam bio Džordž Kluni. Ma, kakav Kluni – Đuričko!

Ali ko da razume žene!?

Okrenuo sam se i odneo kući svoj novi čiviluk.

Kada sam o ovome pričao mom prijatelju Ranku, pesniku i iskusnom mangupu, on se samo nasmejao i odgovorio mi u stihu:

„Kad si mlad i zelen/lako postaneš jelen./Čim kročimo iz pelena/već ličimo na jelena./Što više digneš nogova/naraste ti duplo rogova/i bridi samo kad prvi nikne/na ostale se čovek navikne.”