Европа – Древни поштански путеви

Током историје, свака јака и добро организована држава имала је развијену мрежу за комуникације и транспорт. Отоманска империја у чијем саставу је била Србија имала је мрежу коју су чинили татари – јахачи са великим бројем коња, мензулана, ханова и каравансараја.

Поред татара, државне објаве и наредбе од 17. века преносили су и пешаци – сахије, посебно на краћим удаљеностима и на оним теренима који су могли брже да се пређу пешке него на коњима. Сахије су били издржљиви, вижљасти људи, опремљени наоружањем, обучени у практичну одећу, а као знак распознавања носили су прапорце испод левог колена. Њима су најављивали улазак у насељено место, а звончићи су им помагали и да одрже одређени ритам пешачења.

Временом су почели да преносе и приватна писма и мање пакете за одређену надокнаду, а у места у која су долазили, преносили су и вести – абере о скорашњим догађајима, вашарима, ценама, заразама, свему ономе што је било битно за свакодневицу људи тога доба.

После Другог српског устанка, када је било потребно да се вести пренесу пешице, брзо – штафетно и на краћим релацијама, кнез Милош је користио своје татаре.

Татари, сахије, а касније и поштари који су путовали на кочијама, користили су добро развијену и уходану мензуланску мрежу на четири главна путна правца (Београд–Радујевац, Београд–Алексинац, Београд – Мокра Гора и Београд–Лозница). Ова мрежа била је организована на Сави и Дунаву, а скеле и чамци, касније и бродови, чинили су важну карику у брзом и сигурном преносу поште.

Стручна сарадња: Љиљана Ђорђевић, виши кустос, ПТТ музеј, Београд

Уметничка обрада издања: мр Бобан Савић, академски сликар.