Поглед из бункера

Поводом годишњице сукоба између Тита и Стаљинамогуће је извући корисне паралеле и разлике између догађаја од пре шездесет година и тренутне кризе која због Косова влада у односима између Србије, са једне стране, и, са друге стране, САД и већег дела ЕУ.

Симболичка паралела је очигледна – једна мала земљабори се против велике силе даби заштитила своје легитимне интересе и своје достојанство. Међутим, дубља анализа између ова два историјска догађаја показује да важне разлике постоје и уочавање тих разлика можда је најбитније за предвиђањедаљихмогућихтокова садашње кризе.

За разумевање тих разликадве чињенице су кључне. Прво, узроци и природа две кризе су потпуно различити. Друго, сасвим су другачијии квалитети и способности две политичке елите – тада југословенске, данас српске.

Конфликт између Југославије и СССР 1948. године имао је пре свега идеолошки и лични карактер: да ли ће Коминформ (у суштини, Комунистичка партија СССР) и Стаљин лично диктирати спољну и домаћу политику свих земаља социјалистичког лагера, односно да ли Југославија има право на свој сопствени „национални пут до социјализма”.

Важно је овде истаћи да се овај сукоб није претворио у државни конфликт, у том смислу што СССР ни друге земље Коминформa нису прекинуле дипломатске односе са Југославијом, и нису, бар формално, довеле у питањe њен територијални интегритет. Штавише, Стаљин, СССР и Коминформ нису окупирали ниједан део југословенске територије.

Због овакве природе сукоба, решење је било релативно једноставно – Стаљинова смрт и промене у саставу Политбироа КПСС-а отвориле су могућност да се већ 1955. Хрушчов помири са Титом.

Криза око Косова нема инхерентну драмукакву је имао сукоб 1948, у многим погледима њени узроци и природа су озбиљнији и због тога ће она бити теже решива.

Скоро је незамисливо да би иједно политичко вођство у Србији могло да одлучи да призна независност Косова. Са друге стране, одлазак неких политичких лидера у ЕУ или у Вашингтону и долазак нових неће изменити ситуацију; нико озбиљан не очекује да ће земље које су већ признале Косово повући то признање.

Дакле, налазимо се у пат позицијииз које би Србија могла да изађе као победник – на оном нивоу тријумфа који је Тито дочекао 1955. године – једино у случају неке велике промене констелације моћи у свету. И то такве промене констелације моћи која би била већа од оне која се догодила између 1989. и 1991. Али, базирати спољнополитичке циљеве на нади да ће свет драстично променитивише подсећа на илузије које су људи у Хитлеровом бункеру гајили у априлу 1945. него на неку реалну политику.

Друга кључна разлика налази се у квалитету политичких елита. Шта год човек мислио о њиховој идеологији, морају се признати достигнућа и успеси тадашњег југословенскогврха. Тито, Ђилас, Кардељ, Ранковић, Пијаде и други који су припадали вођству, основалису, организовали и успешно руководили ефикасним политичким покретом и озбиљним оружаним снагама који су се са успехом супротставили и домаћим политичким противницима, и Хитлеру и, на крају, Стаљину. Та политичка екипа показала је импресивне способности за разумевање политичког тренутка, за однос снага у свету, за разумевањезначаја пропаганде пред домаћом и страном јавношћу и политичку агилност која је успела да убеди главне факторе на Западу и на Истоку да се интереси њихове мале земље морају поштовати.

У поређењу са оваквим достигнућима Тита и његових другова, чиме може да се похвали данашња српска политичкаелита? Са тиме што се у последње две кључне године за косовски процес, Србија врти укруг криза владе – пад владе – избори – криза око формирање владе – криза владе – пад владе – избори? Или са чињеницом што није успела благовремено да заврши ни најједноставније обавезе једне државе? На пример, да се бар договори о именовању амбасадора у важним светским престоницама. Да не говоримо о томе што јој је требало више од деценије да скине са власти једног пожаревачког комунистичког апартчика... Оваквих примера има изузетно много и они довољно сведочео томе да ова елитаније била дорасла изазовима и одговорностима историјског момента.

Ова анализа сугерише да ће у поређењу са сукобом између Тита и Стаљина, криза у односима Србије са ЕУ и САД бити дуготрајнија и да су изгледи Србије за повољнији исход мањи.

Ипак, у политици увек постоје могућности да се колико-толико утиче на развој догађаја. У том смислу, најважнији задатак данас за српску спољну политику, за српску политичку елитуи за грађане Србије јесте да постигну сагласност о томешта је максимални успех који се може постићи кад је реч о Косову, шта је реално очекивати у датим околностима. Са реалном проценом политичког момента и уз креативну политику и дипломатију, Србија још може достојанствено да брани своје интересе и кад је реч о Косову, и кад је реч о европским интеграцијама.

То пре свега значи да Београд треба упорно да упозорава земље које нису признале косовску сецесију на опасности које овај преседан представља за међународни поредак. Ако већина државачланица међународне заједнице непризна Косово, то ће представљати велики успех за српску дипломатију. Истовремено, Београд мора да убеди чланице ЕУ да не условљавајуњегову даљу европску интеграцију са захтевом да призна Косово.

То нису потези који воде ка идеалном исходу, али јесу реални циљеви које српска државна политика може да постигне и јесу оквир у коме Србија може да унапређује своје односе са важним међународним актерима и да успешно заврши постмилошевићевску демократску транзицију. Ако достигне ове циљеве, можда ће данашња политичка елитау поређењу са генерацијом која се успротивила Стаљину изгледати мање неуспешна.

Аутор је професор на Универзитету Колумбија