Да ли су Уједињене нације спремне за промене

„УН нису створене да људски род поведу у рај већ да човечанство спасу од пакла.”
Даг Хамарскјелд, генерални сектретар УН у говору 1954.

Мандат Уједињених нација је очување светског мира, а обавезујуће резолуције његовог Савета безбедности морају да се спроводе свуда по свету, ако је потребно и војном силом.

Ниједно политичко тело на планети нема толику моћ, а да би његов племенито дефинисан циљ био остварљив, да УН не би завршиле у беспомоћности свог претходника – Лиге народа – неопходна је наизглед једноставна а у пракси често сувише сложена аритметика.

Савет је састављен од пет сталних – Британија, Француска, Кина, Русија и САД – и десет изабраних чланова са мандатом од две године. Да би нека резолуција била усвојене неопходно је девет гласова „за” – под условом да ниједна од пет сталних чланица не искористи своје право вета.

Многи сматрају да савет данас делује као анахронизам који пречесто паралише рад најважнијег светског форума, не успевајући да спречи или заустави ратове у Сирији или Јемену. Резолуција о глобалном примирју како би се свет посветио пандемији два пута је пропала. Критичари тврде да је време за реформу структуре УН фосилизоване током деценија после завршетка Другог светског рата. Криза је додатно погоршана захваљујући крсташком походу садашњег америчког председника против мултилатералног устројства света на коме УН почивају.

Шеф Беле куће је САД повукао из Париског договора о клими под покровитељством УН, из Унеска, а недавно је укинуо финансијске контрибуције Светској здравственој организацији која је једна од агенција УН.

Уједињене нације, добитник Нобелове награду за мир 2001, притиснута је јаким примесама нејединства, што их спречава да испуњавају своју прокламовану мисију: нити су уједињене нити спасавају свет. Понекад делују готово беспомоћно, док СБ зна да подсећа на ветрењачу са поломљеним перима, као што је био у Руанди, Босни или Чеченији.

Сви покушаји реформи досад су се показали као неуспешни. Немачка предводи групу земаља које траже да се повећа број сталних чланова савета како би био репрезентативнији. Постоји и предлог да се продужи мандат за изабраних десет.

Савет је снажан онолико колика је воља великих пет за компромисом. Што није чест случај. Савет је подељен као да Хладни рат није прекинут.

Довољно је да амбасадор САД подигне руку и ветом спречи осуду израелског понашања према Палестинцима. Довољно је да дипломата Русије подигне руку и ништа од примирја у сиријском Алепу.

Ако пет великих сила има моћ да сопствену вољу намеће свету, зашто толике државе желе да се нађу у групи од десет насталних чланова? Зашто хрле у друштво одабраних које их често не узима за озбиљно и блокира њихове иницијативе?

Савет ће ускоро извршити транзфузију несталних чланица, а државе које слове као кандидати, лобирају како би обезбедиле подршку 193 чланице УН. Треба много дипломатске вештине да би се осигурала сагласност пет великих које свој утицај користе да спрече избор држава од којих могу да очекују да приликом изгласавања резолуција неће бити на њиховој страни а радије би да избегну посезање за ветом.

Русија и Кина свакако ће се определити за кандидате који не инсистирају на људским правима, као што САД, Британија и Француска не би волеле да у друштву за столом у облику потковице седе са амбасадорима ауторитарних и деспотских режима.

Ако је управљање УН „најнемогућији посао на свету”, како је то рекао њен први генерални секретар Тригве Ли, избор нових чланица савета је несумњиво међу најделикатнијим пословима на свету. Посебно у време нових изазова.

„Уједињене нације морају да буду спремне на промене”, поручио је у инаугуралном говору садашњи генерални секретар УН Антонио Гутереш.

Да ли кандидати за чланстви у СБ управо у томе виде изазов и намеравају да покушају да унесу нову динамику у процес одлучивања којим би се прекинула маргинализација УН? Да ли намеравају да допринесу да бирократски колос са 44.000 запослених буде ефикаснији у временима када националисти и популисти глорификују државе-национе удаљавајући их од међународних институција?

Да, кажу представници Канаде, Ирске и Норвешке – три земље које су кандидати за два места у савету из регионалне групе „Западна Европа и други”. Како ће изгледати тајно гласање 17. јуна још није одлучено због пандемије, а правила налажу да су за мандате који почињу јануара 2021. неопходни гласови две трећине чланица Генералне скупштине.

Да би успеле, њихове кампање морају да имају јасну агенду на широко дефинисане глобалне теме попут свеобухватног концепта безбедности, спречавања конфликта, климатских промена, људских права.

„Мултилатерализам мора да буде инклузивнији и иновативнији него икад”, пренео је прошле године у Генералној скупштини амбасадор Канаде ставове своје владе. „Силоси морају да буду срушени”.

Ирска две деценије чека на место у савету. Поносна на учешће у многим мисијама под заставом УН земља сматра да је време да буде чланица тела које обликује политику под којом њени војници оперишу.

Норвешка је кампању отворила пре две године уз три аргумента: партнер који доследно подржава мултилатерални поредак, мала земља независног гласа и држава са амбицијом и дипломатским капацитетом да унесе новине у рад Савета безбедности.

Обећавајуће поруке кандидата за клуб изабраних десет да се оснажи глобална воља и ојача легитимитет Савета безбедности. Да би се свет спасао од разних пожара пакла, или пандемије која траје, УН су неопходније него икада.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa