Вољени непријатељ

Обележавајући шездесету годишњицу знаменитог сукоба Федеративне Народне Републике Југославије са земљама источног, совјетског блока, пре свега са самим СССР-ом, а затим и светским комунистичким покретом у целини, можемо се упитати да ли је реч о збивању које је неповратно отпловило у прошлост, без икакве везе са данашњим временом, или пак како често бива, ово историјски занимљиво доба садржи у себи извесне поуке од немале важности за будућа времена.

Нема суштинског значаја чињеница да је видно из претходне реченице да државе, главни актери дешавања о којем је реч, не постоје више под раније познатим именима. Нису наравно промењена само имена, већ је битно другачије преобликован читав геополитички простор источне Европе. Упоредо с тим, сишле са историјске сцене тада владајуће политичке снаге – комунистичке партије, које су својом бурном и бучном реториком саздавале утисак да је у сукобу Коминформа (Комунистичког информационог бироа), који је обједињавао већи број европских комунистичких партија, окупљених око Комунистичке партије Совјетског Савеза) и Комунистичке партије Југославије, реч о идеолошком спору.

У самом језгру збивања, понављала се незнано који пут прича о односу великих и малих. Изашавши из великог рата 1945. као победник, СССР је сопствену доминацију у делу Европе који му је припао, сматрао нечим подразумевајућим. Истовремено како једина, већ деценијама постојећа социјалистичка земља, био је природна метропола комунистичким партијама целог света, без обзира на распуштања Комунистичке интернационале 1943. године. Када се узме у обзир ауторитарна и тоталитарна природа совјетског поретка, као и присутни рефлекс руског империјалног наслеђа, постаје јасно да је југословенска тежња ка суверености, морала да се суочи са жестоким оспоравањем Кремља. Увек су незаобилазне и саме личности лидера. Обоготворени Јосиф Висарионович Стаљин, на врхунцу славе земаљске, и култ у успону југословенског маршала Јосипа Броза Тита, чврсто укорењен у Југославији, тешко су могли да кохабитирају у истом идеолошком простору.

Нећемо се овде бавити детаљном реконструкцијом сукоба Југославије са совјетским блоком. Да подсетимо само на оно што сматрамо битним. Тадашње југословенско руководство упустило се у битку за одбрану свог и националног достојанства (националног у смислу државног, југословенског) рекло би се без изгледа на успех. Противник је био дојучерашњи савезник, моћан, поштован и без икаквог претеривања речено, вољен од великог дела Југословена. У политичким приликама оног времена, од великог значаја је била и чињеница да ниједна комунистичка партија на свету није подржала Југославију.

И сама подршка Запада, која се показала пресудном, дошла је нешто касније, када се сукоб са Совјетима разгорео. Однос са Западом компликовало је, осим идеолошких разлика, и годинама отворено, озбиљно гранично – Тршћанско питање, решено тек 1954. године. Неспорна је чињеница да је тадашњи југословенски режим суочен са отвореним угрожавањем, праћеним озбиљним војним претњама са комунистичког Истока, одговорио жестоким репресалијама према свим стварним или само наслућеним присталицама „стаљинске“ линије. Позната су страхотна претеривања остварена на том плану, са бројним, често невиним жртвама. Ипак сматрамо да се не може цео преломни период од 1948. до 1955, 1956. године, сводити на питање незаконитих репресија – како се иначе често чини. Уз сав пијетет према жртвама, мишљења смо да суштински значај лежи у отпору према грубом насртају велике силе на малу земљу, на одбрани сопствене аутентичности.

Као да збивања последњих година сведоче да се искушења понављају и да некада испољена кураж, може бити подстицај за храброст у новом добу.

Аутор је саветник у Историјском музеју Србије