Није лако бити човек

Петак 24. новембар 1944. године
Новине су донеле вест о општој амнестији лица која су учествовала активно или само сарађивала у одредима Драже Михајловића. Изузимају се они који су упрљали руке крвљу. Ова одлука народног Комитета ослобођења прва је значајнија и важнија одлука од дана ослобођења Београда. Прва одлука која је произвела истинску радост у срцима многих Београђана. Сваком је јасно да су ту умешане енглеске руке, вероватно преко др Шубашића. Сада је важно да ли ће се ова одлука праведно и поштено примењивати и на делу у ослобођеној Србији. У Београду је пуштено из затвора свега 1.115 лица.

Заузећем Гостивара и Тетова, ослобођена је цела Македонија и борба се пренела на Црну Гору, Санџак и западну Србију. Наставља се чишћење Метохије, заузимањем Косовске Митровице. И цела Бока Которска је ослобођена. На западном фронту најуспешније напредује француска армија која је ушла у Стразбур. Руске трупе заузимају градове у Мађарској.

Понедељак 27. новембар 1944. године
Ох, даље од мене сви социјалисти, сви комунисти, све политичке партије, што даље! Не желим вас, мрзим вас чак, мада вам често одобравам али нисам ваш, запамтите то. Од када знам за себе индивидуалиста сам, не могу и нећу да будем заштитник, вођа или део масе. Масе која коље, пљачка, веша. Нећу да упрљам руке дотичући се руке убица, све једно чијих. Нека каже Ниче да сам слабић, да се плашим крви и страхотних призора, да не схватам живот. Проклето данашње време! Време које од свакога тражи да политизира. Ако је то нормално и праведно, ја то не схватам. А ипак некад сам говорио да је борба основ живота! Ах, мога идеализма и маштања! О каквој сам ја борби сањао а какву сам видео на делу! Такву борбу ја збиља не умем и нећу да водим.

Никад нисам тврдио да је демократија најбољи режим за једну државу, ја само знам да је она најбоља за мене. Зар је потребно забога да будем комуниста или фашиста, кад имам у руци виолину или када седим за клавиром и путујем у друге светове, доживљавам те светове, живим у другим световима! Зато добро разумем Милета, дивног младића који свира виолину, који компонује, који зна да може да ствара.

Објављен је данас у новинама списак 105 стрељаних лица. Већина интелектуалаца и Срба, међу њима доктори Мијушковић и Зец, књижевник Светислав Стефановић, министри Ђорђевић и Јанковић, глумац Цветковић и други, међу њима професори Универзитета. Стрељани су у име демократије зато што имају супротна политичка убеђења.

Среда 29. новембар 1944. године
Титу је предан орден Народног хероја од стране др Рибара. Руске трупе су заузеле у Мађарској Мохач и Печуј. На западном фронту Немци су довели појачања, те су тешке тенковске и ваздушне битке у току и то испред Келна и Сарбрикена. Потајна борба између комуниста и демократа добија често јаван карактер. Због нескромних жеља комуниста које подржава Русија и умерењака-демократа који су за Запад, у већини ослобођених земаља криза је владе. Русија и Америка се боре за престиж у свету. Русија има радништво, Америка интелигенцију за собом. Мада та два животна елемента треба да раде заједно на истом пољу изграђивања бољег поретка, она су још увек у завади и неспоразуму.

Четвртак 30. новембар 1944. године
Ретки су моји данашњи тренуци мирноће: спољашња благост, унутрашња сређеност, духовни мир. Како сам у тим тренуцима задовољан и срећан! А како и не бих! Ретки су такви тренутци код човека ускомешане унутрашњости, код човека кога често нагриза час лава вулкана, час прљави црвићи свакидашњице. Док га једни носе у нереалне сфере питомог, жарког идеализма, други га грубо скидају у блато обичности, жабокречину непромењиве свакидашњице. И тако, непрестано растрзавање између Бога и црва; како са захвалношћу, уздржаном радошћу примам овакве тренутке склада! Како само изненадно наилазе овакви тренутци!

Понедељак 4. децембар 1944. године
Партизанска војска заузела је Нови Пазар, Чачак и Книн. Руске трупе заузеле су важан чвор у Мађарској. Борба комуниста и демократа (ројалиста), узима све тежи облик у ослобођеним земљама. У Атини је дошло до оружаног сукоба. Све то показује да после слома Немачке прави мир се још за извесно дуже време неће моћи успоставити. Очи целог света уперене су у два највећа политичара данашњице, Стаљина и Рузвелта.

Уторак 5. децембар 1944. године
Није лако бити човек. Тешко је, чак и трагично бити човек. Драма човека је драма лабуда посечених крила. Ужасно је то осећање код човека који у један мах разуме и свом душом осети да је он лабуд посечених крила, да он никада неће одлетети на југ, никада тамо доспети, никада остварити земаљску срећу. Можда је ово моје и песимистичко гледиште на живот и људе, а можда је ово типично словенско гледиште. Можда је баш због тога и већа Девета симфонија Бетовенова од Шесте патетичне симфоније Чајковског. Нећу да спорим. Али осећајније, проживљеније и духовније није могао нико да осети драму човека као што је то осетио Чајковски. Сигурно да је и Бетовен то осетио и проживео, али на други, да ли да кажем, на германски начин изнео. Кроз Шесту симфонију Чајковског, у коју сам данас тако присно и саосећајно ушао, Словен говори Словену о човеку. А о чему другом и размишља, шта може више да занима и намучи човека него човек, његова улога и његов смисао на земљи; његови успони и његови падови, његов Бог и његов ђаво, његова боголика душа и његово животињско тело. Има ли већег усхићења и вере у моћ човека, у победу човека над нечовеком, победу душе над телом од трећег става Шесте симфоније у коме се већ назире југ, сунчан и питом југ, до кога треба само неколико корака. И има ли већег и дубљег разочарања у немоћ човекову, немоћ лабуда да полети са својим друговима на југ од четвртог става симфоније. Музика дубоког бола и разочарања! Са Деветом Бетовеновом симфонијом – најдубља анализа, најдубље понирање у човека, његов рај и његов пакао. То су две симфоније у којима је достигнута крајња граница моћи у размишљању о човеку. Страховита, злокобна и непомирљива истина о човеку изречена је кроз најизразитије и најмоћније средство изражавања на свету, кроз музику, још више, кроз симфонијску музику. Вечна истина да је човек дело земље, део природе, дело сирове, свирепе и нагонске природе, али да је човек и дело Божје. Једно крило има, али оно је недовољно да полети у небо, у светлост, у лепоту. Канџе земаљског бога држе га чврсто привезаног за земаљско блато и земаљске потребе.

Књигу можете купити у свим боље снабдевеним књижарама