Кажњавање партијских јеретика

Маја Гојковић, функционер Српске радикалне странке, јуче је у интервјуу "Политици" изнела неке ставове који се разликују од оних које заступа врх њене странке – почев од начина на који треба бирати градоначелнике и председнике општина, па до реторике коју би требало упражњавати.Иако је рекла да не очекује да ће сносити неке консеквенце због тога, у медијима су се после неких њених претходних изјава одмах појавиле спекулације да лидер странке Војислав Шешељ тражи њено искључење.

Многи и сада ишчекују потез врха њене странке. Зашто? Зато што на основу искустава неких других политичара који су се раније, с правом или не, јавно супротстављали политици или одлукама врхова својих странака, или их само добронамерно критиковали, тешко могу да очекују да Српска радикална странка ћутећи и не чинећи ништа пређе преко последњих иступа Маје Гојковић, члана Централне отаџбинске управе. А ако управо тако поступи и ако се Маја Гојковић задржи у странци, па се још као њен кандидат појави на следећим (евентуалним непосредним) изборима за градоначелника Новог Сада или, пак, на председничким изборима 2012. године, то би могао да буде битан помак у развијању толеранције према неистомишљеницима на српској политичкој сцени.

Тај напредак се, наиме, мери и степеном слободе изражавања мишљења сваког појединца или мање групе у партијским организацијама, било које провинијенције. До сада, пракса показује, сваки тај појединац (или неколико њих), који би да каже гласно нешто што није баш на линији политике коју промовишу челници странака, озбиљно мора да рачуна на могућност да после тога више неће бити у тој странци. Та могућност је још извеснија за "јеретике" на вишим партијским функцијама, или, напросто, оне који имају већу политичку тежину.

"Најзвучнији" новији случај је свакако искључење из Демократске странке Чедомира Јовановића, бившег потпредседника и једног од најутицајнијих људи у странци на чије чело је нешто раније дошао Борис Тадић.

После покушаја оснивања фракције у ДС-у, коју би водио Јовановић, по коме би се и звала та нова струја либерално-демократске оријентације, новобеоградски одбор демократа искључио га је из странке, јер је повредио страначку дисциплину износећи "тешке квалификације о политичком деловању странке и њеног председника". Статутарна комисија ДС-а ту одлуку је и потврдила половином јануара 2005. године, утврдивши да је Јовановић "својим поступцима повредио Статут и нанео штету угледу и интересима странке".
Јовановић је пре искључења критиковао ДС оптужујући је, између осталог, да је скренула са пута реформи и либерализма и постала сарадник и подржавалац владе Војислава Коштунице.

"Фракцијашење" бившег премијера и заменика председника ДС-а Зорана Живковића се, међутим, толерише, можда и због тога што он делује сам. Живковић се није устезао да критикује актуелно руководство ДС-а за безидејност и одсуство политичког циља, али није покушавао да преузме странку или игра у њој значајнију улогу, истичући истовремено да нема намеру да оде из ДС-а без обзира на то што је сада само члан.

Управо у време ових превирања у ДС-у, социолог Владимир Вулетић је приметио да они који покушавају да се супротставе руководству обично имају мање шансе за победу, па зато оснивају странку. Како је тада рекао за наш лист, све наше релевантне странке су настале и опстајале као харизматске и, мање-више, популистичке. "И кад, из било којег разлога, харизматска личност нестане са политичке сцене, или изгуби харизму, тада долази до ‘борбе за наслеђе’", оценио је Вулетић.

Ниједна значајнија партија у Србији није била поштеђена разочарања и ломова.

Прошле године из Г17 плус су отишли угледни функционери Ксенија Миливојевић и Горан Пауновић, којима су одузети и посланички мандати. Они су стали уз бившег партијског шефа Мирољуба Лабуса, који се прошлог маја повукао са лидерске позиције пошто Главни одбор странке није подржао његов предлог о изласку из Владе Србије. Пауновић, који је био члан Председништва странке, на седници ГО је подсетио на статутарну могућност формирања фракција у странци, питао колеге да ли су за опстанак сопствене странке или за њену предају у руке ондашњем и садашњем премијеру Коштуници, а новинарима прокоментарисао да све протиче "у духу Осме седнице". ГО Г17 плус му је том приликом изгласао неповерење.

Према речима новог шефа странке Млађана Динкића, Ксенија Миливојевић је у исто време најавила да ће поднети оставку на све функције у странци и вратити посланички мандат, јер прелази на функцију секретара Европског покрета у Србији.

Велики случај партијске непослушности забележен је пре десетак година. Социјалиста и градоначелник Београда Небојша Човић јавно се успротивио крађи на изборима 1996. године, није хтео ни да сазове Скупштину града ни пошто су судови потврдили лажне победе СПС-а и ЈУЛ-а, посетио је у болници грађане пребијене на демонстрацијама – и три недеље после избора искључен је из Социјалистичке партије Србије.

Три године касније, у децембру 1999. године, из сличних разлога, иста партија је из својих редова одстранила и Радована – Раку Радовића, који се није слагао са појавом и утицајем Југословенске левице у српској власти. Извршни одбор СПС-а Трстеника искључио га је из партије на, како је Радовић оценио, "дивљем" састанку, а претпостављало се да им се замерио због онога што је причао у Анемовој емисији "Ко нам је крив".

А после петооктобарских промена, исто се десило и Браниславу Ивковићу. Њега су искључили из СПС-а са оптужбом да се приближио ДОС-у који је преко њега желео коначно да разбије социјалисте.

Слободан Вуксановић није искључен из Демократске странке убрзо пошто се кандидовао за њеног председника почетком 2000. године (Зоран Ђинђић је победио са тесном разликом), сам је отишао у Покрет за демократску Србију Момчила Перишића, али је касније причао да је напустио ДС "на молбу страначких пријатеља, због уочљивог реваншизма према неистомишљеницима".

Српски покрет обнове је у неколико наврата морао да се разрачунава са "непослушнима" у својим редовима. Тако је крајем 1997. године Велимир Илић, који се са групом истомишљеника побунио против Драшковићеве политике, желео да га смени, али је ипак он морао да оде и основао је Нову Србију. Илић и његова група замерали су Вуку Драшковићу због одступања од изворних идеја СПО-а и нелојалности Коалицији "Заједно".

Новембра 2004. године из СПО-а је искључен и Верољуб Стевановић, потпредседник партије и градоначелник Крагујевца. Опет је била реч о различитом виђењу политике врха странке, која је у то време била у Влади Србије.

Због непослушности из Демократске странке Србије искључен је почетком 1997. године Владан Батић. Он је у то време био врло незадовољан ставом ДСС-а према тромесечним грађанским протестима због изборне крађе, који је према његовим речима био у најмању руку амбивалентан.

Прошле године из ове странке је искључен Обрен Јоксимовић, бивши директор странке, који је јавно замерао својој партији то што је ушла у коалицију са странкама са којима се програмски не слажу. А неке страначке колеге су њему замерале што се превише приближио радикалима.
Б. Баковић - М. Албуновић

--------------------------------------------------------------------------

Вучић без коментара

Александра Вучића, генералног секретара Српске радикалне странке, јуче смо хтели да питамо да ли ће Централна отаџбинска управа променити свој став и подржати мишљење свог истакнутог члана градоначелнице Новог Сад Маје Гојковић, изнето у интервју "Политици", да се градоначелници и председници општина бирају на непосредним изборима, као и да ли ће СРС подржати Гојковићеву на следећим изборима за градоначелника, али он није желео ни да чује наша питања, а још мање да одговори.

– Хвала лепо. Ми смо сви добро. Не желим да одговарам на ваша питања – рекао је Вучић љубазно.
Љ. М.