Тумачење устава

Појава вируса корона у Србији променила је уобичајени, редовни живот. Била је то биолошка агресија на државу и грађане од које су се они, као против оружане агресије, морали, не би ли опстали, бранити прикладним средствима. Она су се састојала од низа административних и медицинских мера које је било могуће применити тек пошто је држава из редовног прешла у ванредно стање. Разумљиво, нападнути се брани и средствима која у нормалним приликама, када напада нема, нису допуштена. Реч је о самоодбрани, својственој држави као и појединцима. Када услед напада слаби привредна и одбрамбена снага државе и када су животи њених грађана угрожени, природни је „закон“ – закон самоодржања – да се од нападача брани. Нападач је био вирус корона. Ван сумње је да је тада ванредно стање било циљу сходно (целисходно) и оправдано.

Сумња настаје у вези с начином на који је та промена стања у држави изведена. Да ли је том приликом устав био поштован или повређен? Да ли су поштовани уставом предвиђени разлог за проглашење ванредног стања и поступак проглашења тог стања? Разлог је „јавна опасност“, али таква да „угрожава опстанак државе или грађана“. Тада се ванредно стање показује као крајње средство за сузбијање такве јавне опасности. О томе хоће ли оно бити проглашено или не одлучује Народна скупштина, као о својој изворној надлежности. Ако она „није у могућности да се састане“, такву одлуку доносе три председника (Републике, Народне скупштине и Владе), као њена уставна „алтернација“.

Ова питања могуће је поставити зато што наш устав не наводи поименично и потпуно („таксативно“) случајеве када јавна опасност угрожава опстанак државе или грађана нити када Народна скупштина није у могућности да се састане. Чини се да их је устав препустио слободној оцени доносиоца одлуке о проглашењу ванредног стања. Тиме га он није ослободио обавезе да наведе разлоге којима доказује да је његова одлука била објективна и правична, а не субјективна и пристрасна, што ће учинити у образложењу одлуке. Као сви појединачни правни акти, та одлука мора садржати образложење као свој саставни део. Она није општи правни акт који нема образложење. По типологији правних аката, коју је дао велики Леон Диги, она припада акту-услову. Ти акти су услов да се на појединачан случај примени, како каже Диги, „општа правна ситуација“, тј. општи правни акт. Одлука о којој је реч има само једну реченицу: „Проглашава се ванредно стање на територији Републике Србије.“  Шта је ванредно стање, то не каже она, него устав. Она само означава дан (датум објављивања у „Службеном гласнику“) када настаје ванредно стање чији је режим предвиђен уставом. Одлуком се одређује када наступа ванредно стање, а уставом шта је ванредно стање.

У образложењу одлуке мора се навести врста јавне опасности и разлози што она „угрожава опстанак државе или народа“. Тежиште је на речи „опстанак“, која значи живот, постојање. Таква опасност морала би бити стварна, прекомерна, неминовна и незаустављива редовним средствима. Ако није све то одједном, онда онај ко је проглашава излази из оквира устава и прелази на земљиште самовоље.

Простор за слободну оцену је још више сужен у утврђивању када Народна скупштина није у могућности да се састане. Њему треба да претходи неуспели покушај њеног председника да сазове седницу с тачком дневног реда која би могла гласити „Доношење одлуке о проглашењу ванредног стања“. С обзиром на то да је доношење такве одлуке „спасоносно“ за земљу, он неће сазивати нову седницу, него ће својим актом обавестити остала два председника да скупштина „није била у могућности да се састане“. Тада је покриће за такву немогућност у једној проверљивој чињеници, а не у слободној (субјективној) оцени.

Наведене захтеве устав не поставља. Али самим тим што постоји устав, самовоља власти, којој некада може водити апсолутно схваћена слободна оцена, искључена је. Суштина устава је у томе да сузбија самовољу власти (реч „устава“ значи заустављање, задржавање). Уз то, правник се не може помирити с тврдњом да у уставу постоје празнине и неодређени појмови. И ако их има, отклониће се тумачењем устава. Да је друкчије, право не би било посебна професија, него би правник могао бити сваки писмени човек. Међу правницима, само правник „параграфлија“ своди устав на параграфе. Устав нису само сви његови чланови, него су устав и идеје (либерални поредак), дух (легитимност и ограничење власти), начела (грађанска сувереност, владавина права, подела власти, највећа правна јемства људских права). Тако устав схвата и амерички Врховни суд, који је на основу онако архаичног и шкртог текста из 1787. методом тумачења заокружио амерички уставни систем и објаснио многе кључне појмове уставног права. Имена појединих судија тог суда (Маршал, Франкфуртер, Кардозо и др.) данас су више уважена од имена многих теоретичара и професора уставног права.

У нашој јавности Одлуци о проглашењу ванредног стања најчешће се замера што је није донела Народна скупштина. Без ироније, и да ју је она донела, између ње и одлуке три председника не би било никакве разлике. Скупштинска већина и три председника припадају истој политичкој групацији и они би, несумњиво, о истој јавној ствари исто одлучили. Но, без обзира на њихову политичку снагу, њих је обавезивала писана или тумачењем устава изведена уставна норма. Тада у држави, уместо владавине људи, постоји владавина права.

Некадашњи судија Уставног суда Југославије (у СФРЈ)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa