Пресуђују једни другима без суда

"Како окренеш, неко из владе мораће да оде и то вероватно у затвор", рекао је јуче Ненад Чанак, председник Лиге социјалдемократа Војводине одговарајући на оптужбе министра за инфраструктуру Велимира Илића да је ЛСВ сепаратистичка странка.

Чанак је изјавио и да је за Илића и његовог колегу у влади Млађана Динкића питање останка на власти уједно питање опстанка на слободи.

Реченице коју су изговарали политичари да ће неко из власти због онога што ради морати да у најмању руку одговара или чак оде и у затвор, грађани Србије наслушали су се протеклих шест-седам година небројено пута. "Пресуде" које су политички противници једни другима изрицали биле су далеко бројније од оних "стварних" пред судовима.

Још пре 5. октобра 2000. године, тадашња опозиција (данашња власт), жестоко је критиковала Милошевићев режим за, како су тврдили бројне злоупотребе и обећавала да ће након што на власт дођу такозване демократске снаге сви који су опљачкали народ и државу одговарати. Након промена 2000. године у тај посао разобличавања махинација челника СПС-а и ЈУЛ-а кренуло се прилично амбициозно.

Сама Влада Србије поднела је 2001. године 27 кривичних пријава против 83 лица запослена у државној управи. Као разлог је наведено да је влада некадашњег премијера Мирка Марјановића ненаменски трошила новац, да је покраден фонд солидарности из чијих средстава је требало да се граде станови за најугроженије породице. Највећи број кривичних пријава поднео је МУП Србије и Министарство финансија у првој демократској влади на чијем челу је био Зоран Ђинђић. То министарство је крајем 2002. године Одбору за финансије доставило извештај из кога се види да је поднето 47 кривичних пријава због незаконитог и ненаменског трошења буџетских средстава. На списку су се, између осталих, нашли и бивши потпредседник Владе Србије Војислав Шешељ, начелник Ресора јавне безбедности МУП-а Србије Властимир Ђорђевић, Михаљ Кертес, бивши директор Савезне управе царина, Никола Шаиновић, потпредседник Савезне владе. Потпредседник Владе Србије, министар здравља и директор Института за кардиоваскуларне болести "Дедиње" Милован Бојић оптужен је за злоупотребу службеног положаја, односно да је неким лекарима те установе исплатио 570 хиљада марака за куповину и опремање станова, као и да је плате исплаћивао неким људима који уопште нису били запослени у болници. Бојићу се данас приписује да је власник елитне приватне клинике "Острог", иако је он то демантовао.

Припадници МУП-а су 2002. године поднели кривичну пријаву и против Драгана Томића, бившег председника Скупштине Србије и генералног директора "Југопетрола", због основане сумње да је ту фирму оштетио за 760.000 долара које је пребацио на приватне рачуне у иностранству.

Полиција је подносила кривичну пријаву за злоупотребу службеног положаја и против Бранислава Ивковића, шефа посланичког клуба СПС-а у Скупштини Србије. Он се теретио да је у време док је био министар за науку и технологију и председник стамбене комисије Владе Србије незаконито додељивао станове, а новац са рачуна министарства је пребацивао на рачун СПС-а. У време док је Ивковић био на челу стамбене комисије до државних вила и станова дошао је велики број тадашњих функционера.

Јавност је била убеђена да ће се на оптуженичкој клупи наћи и Милошевићев премијер Мирко Марјановић који је често у јавности прозиван за трговину житом са Русијом које је трампио за нафту, а затим је продавао у Србији. Али и они функционери Српског покрета обнове који су у време власти ове странке у главном граду, крајем деведесетих година, из фонда Скупштине града додели више од 600 станова својим члановима и симпатизерима.

Осим пресуде директору РТС-а Драгољубу Милановићу који је оглашен кривим за смрт 16 радника телевизије током бомбардовања 1999. године, и судског поступка који се тренутно води против Михаља Кертеса, јавност није дочекала да се и други против којих су подношене кривичне пријаве, углавном због финансијских малверзација, нађу на оптуженичкој клупи.

Председник Демохришћанске странке Србије Владан Батић, који је у Ђинђићевој влади био на месту министра правде, лош учинак власти којој је припадао када је у питању процесуирање припадника Милошевићеве власти који су се огрешили о закон правда тиме што у полицији и правосуђу није било лустрације.

"Очито да нисмо изашли из порођајних мука демократије и очито да је главни разлог аболиција због политичког профита и политичких интереса, а поврх свега законска регулатива је спора и инертна", каже Батић.

Пракса међусобног јавног оптуживања за различита кривична дела и отварање афера без судског разрешења постала је сасвим уобичајена. Својевремено прашину је подигла такозвана "шећерна афера", (око извоза шећера у ЕУ када је препакиван исти онај шећер који је из уније стизао и затим њима скупље продаван). Власник МК комерца Миодраг Костић, иначе човек близак ДС-у, оптуживан је да је на препакивању шећера зарадио велики новац, због чега се неко време крио у Црној Гори, а када се најзад појавио у Србији и пред истражним органима све се завршило на његовом саслушању. Духови су се узбуркали и када је Млађан Динкић обелоданио "превару века", односно штетан уговор војске са фирмом "Миле Драгић". Прозиван је тадашњи министар одбране Првослав Давинић. Он је био окривљен и за непотребан закуп израелског шпијунског сателита, опет на рачун државе. Ниједан од ових случајева није добио судски епилог, а самог Динкића одавно прозивају за наводну злоупотребу са оснивањем Националне штедионице. Некадашњег министра за приватизацију Александра Влаховића оптуживали су да је одговоран што су предузећа у Србији продавана по нереално ниским ценама ...

Директор Центра за проучавање алтернатива Милан Николић тврди да је цела политичка елита у једном братском "дилу".

"Може нешто да се "дрпне" и због тога се нико неће узбуђивати претерано тек ако се негде претерује и уђе се у интересе других групација. Наши политичари не желе једни другима превише да суде, јер би се и сами могли наћи пред лицем правде", тврди Николић.

Он истиче да се политичари често међусобно оптужују без доказа.

"Ако их има, зашто нема кривичне пријаве и расплета. То све указује на неозбиљност наше политичке елите која је неозбиљна како према својим партнерима и супарницима, јер их олако оптужује, тако и према закону, јер ако јавно кажу да је неко учинио кривично дело морали би да поднесу и кривичну пријаву. Уколико то не учине значи да нема поштовања закона", објашњава Николић.

Једна од последица таквог оптуживања и узајамног блаћења међу нашим политичарима је стварање лоше слике у јавности тако да већина грађана мисли да су сви исти.