Жедан нових улога

Две ствари су неодољиве у опери „Дон Ђовани”: вечна свежина Моцартове музике и сам лик Дон Ђованија који се сваке године и у свим временима рађа, па сигурно и дан-данас. Овако за „Политику” прича Сава Вемић, награђивани оперски певач са завидном светском каријером који је свакако „ушао” у улогу слуге Лепорела у опери „Дон Ђовани” са којом је требало да се представи публици у Мадленијануму 13. марта, али која је због већ познатих околности отказана. Реч је о успешној копродукцији Народног позоришта у Београду и ове угледне земунске куће културе.

Прича о „Дон Ђованију” увлачи гледаоца у своју мрежу интрига, зависти, љубоморе, моралних начела. Шта је то у овој опери у два чина тако неодољиво?

– Музика генијалног Моцарта има управо ту неопходну свежину и „кисеоник” од које лик Дон Ђованија заправо живи. Ђованијева неодољивост и вечно постојање не би било могуће да се исто тако вечно не рађају и сви други ликови Моцартове опере: Лепорело, Дона Елвира, Дона Ана, Дон Отавио, Церлина, Мазето и Комендаторе – каже Сава Вемић.

Колико и како психолошки профил слуге Лепорела одговара времену нашег живљења? Ко је он данас, односно шта је у центру пажње Вемићевог сценског читања овог Моцартовог јунака?

– Лепорело је главни секретар власника или директора фирме који својевољно прихвата да обавља и оне неочекиване послове који му „уговором о раду” нису предвиђене. Сигуран сам да је и данас Лепорело једнако жив као и Ђовани, ако не и живљи. Како је мени ово „прво читање” Лепорела, први га пут изводим у целини на сцени, усредсредио сам се на суви текст и Лепорелове реченице које углавном носе подтекст безазлене ироније према његовом шефу господину Ђованију. Лепорело се чак у неким моментима усуди и да осуди Ђованија за неке од његових поступака и пожели да остави тај посао, али његова одлучност не траје дуго и брзо је смекша Ђованијева „повишица плате”. Опет Лепорелу суштински прија и одговара Ђованијево друштво, јер сваки Лепорело „када порасте желео би да постане бар за тренутак” Дон Ђовани. Лепорело то ни не крије – каже наш саговорник.

Опера „Дон Ђовани” која има и занимљив поднаслов „Кажњени развратник” јединствена је мешавина комичног и трагичног. Колико је деликатно ове нијансе изнети на сцени, одговорио нам је Вемић:

– „Кажњени развратник” је заиста доста добар поднаслов, али наравно скован очигледно од свих „нас” који нисмо као „он”.

Он је толико уверен и непоколебљив у својој идеји према женском полу („chi а una sola è fedele verso l’altra è crudele” – „ко је само једној веран према другој је неверан”) и до краја брани то своје уверење и не каје се за своје поступке ни пред моралном силом, духом Комендатореа, која се појављује као судија који га кажњава и уништава.

Сава Вемић свој оперски деби управо је имао на сцени Мадленијанума као Сарастро у опери „Чаробна фрула”. Осам година је пролетело од његовог оперског дебија у Мадленијануму када је био тек студент прве године соло певања при Факултету музичке уметности у Београду. У међувремену се догодило доста занимљивих нових оперско-певачких искустава, живео је у Њујорку три године где се усавршавао у оперском студију Метрополитен опере и дебитовао тамо као и у Карнеги холу неколико пута. Певао је Сарастра у Токију, Гремина на Хавајима, Улманову улогу Смрти је отпевао у Севиљи и наступао као гост у Париској опери.

– Жедан сам нових улога, желим да проширим свој репертоар и због тога ме деби у улози Лепорела радује. Надам се само да ова пауза у позоришптима, настала око драме због пандемије, неће још дуго потрајати – каже.

Саву Вемића чекају још бројни оперски изазови, а ево и који, наравно уколико новонастала ситуација то дозволи:

– Две нове улоге у Опери Париза којој се враћам у операма Адријана Лекуврер и Риголето. Наредне године сам у Минхену – Гертнерплацтеатру у новим и „старим” занимљивим улогама. Радићу и са Бостонским симфонијским оркестром у Бостону и Њујорку где ћемо извести Шостаковичеву оперу „Лејди Магбет” коју ће снимити и немачка дискографска кућа Deutschegrampohon.