ЂАВОЛОВ РЕЧНИК

Чувени градитељ порушене Србије, инж. Мркоњић, имао је шта да каже кад је ухапшен Стојан Жупљанин. Кључне речи неимара су објављене на првој страни једног дневног гласила, и неко их је гадљиво дефинисао као простачки „фекални синдром“. За све што мисли о Европи, човек је лепо нашао луцидне стилске фигуре, достојне графита у нужницима запуштених железничких станица.

Шеф социјалиста Ивица Дачић није имао шта да рекне на тако сочни јавни подвиг блиског му сарадника. Може бити да је „лично згранут“ околностима због којих је дошло до тако непријатног исклизнућа. И то у тренутку кад је контрола емоција насушни услов за формирање владе. Но, о каквим је овде емоцијама уопште реч?

Изгледа да је „гласник“ хроничног антихашког одијума био само канализациони вентил, који би могао да спречи остала напрснућа. Да би добили све што је могуће, социјалисти ће морати да сузбију своје идеолошке атавизме и да редукују неке захтеве. Пре свега оне који се тичу ретуширања прошлости и покушаја њене рестаурације.

То би могло да значи како је Мркоњић самовољно искорачио из прагматичног процеса демократске еволуције СПС. И да је у обрачуну са неизбежним хашким обавезама наступио као „слободни псовач“, игноришући докраја Дачићев ауторитет и углед.

Градитељ Мрка се тешко мири са сазнањем да се нешто уопште променило, и помало постаје „социјалистички Шешељ“. Онај трудбеник дакле, који стално наноси штету идеји за коју се јавно залаже, политичар од невоље који не разуме докле се може нарушавати привид о томе да су најгоре године сахрањене.

Или је у питању нешто сасвим друго! На пример, ткање на два разбоја, уз примицање демократама и чување правоверних социјалиста, који не би мењали свеце. На тај начин је Мркоњић веза између бледе носталгије и практичне вајде од коалиције са ДС.

Његова улога би се сводила на чување енергије старих чланова и убојитог клозетског речника који их одржава у вештачкој динамици. И при сазнању да нису сасвим остављени реформистима, то јест онима који су већ почели да шиште на мртвог бога и себи траже новога. 

Мркоњић нерадо пристаје да тај нови буде Ивица Дачић, али против њега и без њега не може ништа. Ни Дачић још није себи прибавио довољно вождовске харизме да би могао да контролише глагољивог и хиперактивног сарадника, и све је то за сада неки настрани склад. За дан формирања владе, скоро је извесно да ће сви рогови бити довољно сабијени да се некако скалупе у заједничку врећу.

Дачић зна да може да тражи много. И он, богме, то и чини. За разлику од неких сарадника и саветника, он зна и да не сме да претера. Не знамо о чему се све прича на преговорима, али оно што јавност зна, не може се игнорисати. Неке судије кажу да „нема политике“ у случају недужности Марка Милошевића. Него само нема доказа. Да ли је другарица Марковић невина или није, не може се одлучивати у страначким договорима.

Председник социјалиста више није понављао своју мисао „да сада сви воде политику Слободана Милошевића“. За њега је свако искуство обнављање старог градива, и нови успон је неоспорно везан само за архивирање те политике.

Можда ће нова коалиција бити формирана на граници неспоразума. И то ако демократе буду у стању омамљујуће победничке хибернације, а социјалисти поверују да су стварност прилагодили себи. Демократска идеја може бити доведена у сумњу само ако уступци због „подмиривања“ партнера буду кораци унатраг и весници симболичке рестаурације.

Због свега тога и Борис Тадић није случајно споменуо персоналне симболе две стране: Милошевића и Ђинђића. Хоћу да верујем да је таква његова паралела, ма како тугаљива, могла да буде јасно указивање да враћања уназад не може бити. Милошевић је мртав и поражен, њега поданици могу поштовати али његова епоха је коначно готова.

Ђинђић је убијен, али његове најбоље идеје тек ће бити живе кад буду коначно поражене оне које су га убиле. Због тога би онај Дачићев сарадник морао да заћути, или бар да пази шта говори и да прави нешто по држави ако му дају. Или бар да се не служи обогаљеним језиком ЈУЛ-овских портпарола. Сем ако повратак те опасне секте није део прећутног договора. Ономад је промовисана једна књига другарице Марковић, уз скромну оцену „да је њен дух потребан Србији“.

Нисмо ли то већ једном имали? Тај дух нас је водио свеопштој вредносној инквизицији, интелектуалној сервилности и мрачној селекцији подобних креатура.

Не треба нам влада са социјалистима који би да реновирају тај злогласни амбијент. То смо једном већ прогутали са сузавцем. Председник је овлашћен да преговара, и обавезан је да нам на крају каже: Идемо ли даље, шта смо морали, шта лоше добијамо и шта смо све од доброг изгубили.