Модерна словеначка „Кармен”

Прво гостовање театра из Марибора, са оперском представом у Београду, догађај је који надилази музички и културни значај, постајући симболом могућих будућих времена који ће Београд и Марибор повезати онако трајно и интензивно како су те везе постојале и јачале у прошлости.

Изабрана је једна од најпопуларнијих опера, Бизеова „Кармен” у модерној режији, са необичном сценографијом, костимима и сценским решењима, која су као гости, извели редитељ Алесио Пицек, сценограф Микеле Рићарини, костимограф Сандра фон Траутмансдорф и кореограф Валентина Турку, интернационална екипа која, допуњена низом гостију у солистичкој подели, чини данас уобичајени скуп мале Европе у сваком већем театарском пројекту. А овај је био велики и по броју од преко 200 извођача на сцени.

Наша публика тешко прихвата модернизоване режије класичних оперских дела, па је и мариборска поставка имала много успелих и низ непотребних режијских решења, почев од трчања по сцени (Кармен, али и Дон Хозе) до ваљања по поду и чудно раздвојених љубавних дуета у којима су се гласови губили. Кореографија је од почетка била присутна (балет је испунио целу увертиру) такође модернизована, антиципирајући део радње, али не разигравајући се у ватромету боја.

Раскоши, страсти, трагике и судбинске кога такорећи и није било.

Умивени ликови, безбојни костими, сцена која одговара једино призору у планинама и балет у коме су играчице приказивале голишава тела – били су оквир у коме је требало много напора да би се добило на квалитету извођења.

Представа је такође била „померена” и у погледу тежишта радње и ликова, па је у њој доминирао Дон Хозе, а не главна и насловна јунакиња, Кармен.

Јанез Лотрич (Дон Хозе) кога Београђани памте из неких претходних времена, један је од значајних европских тенора овога тренутка, веома заузет и тешко ухватљив. Изузетан је певач, великог гласовног дијапазона, али и нефорсирајуће интерпретације, изједначених регистара, финих пијана, достигнутих висина. Главну улогу учинио је улогом првог реда.

Нешто мање убедљива Рита Луција Шнидер (Аустрија) гласовно је одговорила задатку, у најсветлијим тоновима мецосопрана (сопрана?), али без плеса, без еротике, без наглашене женскости, оставила је лик и без душе.

Одлична млада уметница Сабина Цвилак (Микаела), такође позната београдској публици, остварила је одличну интерпретацију улоге и двеју великих арија показујући раскош свог сопрана великих могућности.

У улози тореадора наступио је Јоже Видиц, баритон истанчаног осећања за боју тона и обликовање фразе, поуздан у дуетима.

Посебну вредност представи дали су носиоци споредних улога, чије су интерпретације биле на високом извођачком нивоу што је и омогућило такав општи утисак о нивоу вокалног дела ансамбла.

Солидан хор био је разигран по групама (женски нарочито у сцени свађе Циганки у првом чину), а велику вредност Опере из Марибора представља одличан оркестар, веома прецизан, умекшан и подређен солистима који је држала у женским ручицама плавокоса Карен Каменшек, пореклом Словенка, која гради успешну диригентску каријеру на европским сценама.

Дело је певано на француском језику, изведено је уз говорене делове и са знатним скраћењима, уз веома солидну дикцију оригиналног језика, са природним преласцима са певања на говорење и обратно. Због најмлађих посетилаца, оних који су можда први пут на оперској представи, увек је добро обезбедити титловање у сали, али га овом приликом није било.

Веома срдачан пријем београдске публике донео је солистима многе аплаузе на отвореној сцени, уз наглашена осећања радости због сусрета са театром о коме се много зна и много слуша.