Саша Обрадовић коначно код куће

Црвена звезда и Саша Обрадовић (51) четврти пут заједно! Играчка легенда „црвено-белих“ и један од најтрофејнијих српских кошаркаша, премијерно долази као тренер. Оно о чему се увелико „шушкало“, а председник „црвено-белих“ Небојша Човић није желео да потврди пре два дана када је изашао пред новинаре са бившим тренером Драганом Шакотом, добило је потврду из Монака. Обрадовићев клуб, са којим је имао још годину дана важећи уговор, опростио се од тренера прексиноћ у касним сатима.

„Саша Обрадовић се придружио Кошаркашком клубу Црвена звезда, где је већ постао легенда као играч. Монако жели да се захвали великом тренеру Саши на свему што је донео клубу“, стоји у саопштењу.

Недуго касније, Обрадовић је реаговао на овај „твит“ Монака и одагнао сваку сумњу да ће се после две деценије вратити у клуб који највише воли.

„Част ми је била да будем део монакове породице. Хвала вам што сте ми омогућили да се осећам прелепо, уживао сам у сваком моменту проведеном с вама и носићу вас у срцу заувек. Жао ми је што нисам успео да завршим посао са овим тимом, јер поставили смо ове сезоне добре основе. Желим да се захвалим председнику, генералном директору, принцу и свима који су ми боравак у Монаку учинили незаборавним. Такође, хвала и навијачима због којих сам се од почетка осећао као код куће. Једног дана ћу се вратити. Напред Монако , написао је Обрадовић.

У Кнежевини је оставио за кратко време дубок траг. Играо је Монако прошле сезоне финале плеј-офа (изгубио од Асвела), а у овој која је прекинута, био лидер у Француској и пласирао у четвртфинале Еврокупа. Колика је била Обрадовићева жеља да се врати у Звезду, говори и податак да је платио обештећење за једну преосталу годину уговора. Иначе, имао је излазну клаузулу уколико пређе у клуб који игра у Евролиги.

Сада се очекује још потврда с Малог Калемегдана и промоција.

-Била је тешка одлука да напустим Монако, али превагнуо је изазов који нуди Црвена звезда – такмичење на највишем нивоу и рад у родном граду, додао је Обрадовић.

Немогуће је да стане на мало простора Обрадовићев кошаркашки опус, пре свега оно што је урадио као играч. На мали Калемегдан је дошао као јуниор, прошао кроз „радионицу“ Горана Миљковића Финца, а потом добио шансу да дебитује у првом тиму који је водио Владе Ђуровић. Како је сам истицао, велики утицај на његов кошаркашки развој и карактер имао је Зоран Мока Славнић, а у то време је једну сезону много научио од још једног узора – Дражена Праје Далипагића, коме је био саиграч.

У Звезди је играо осам сетона у три наврата и освојио две титуле првака. Било је талентованијих од њега, али Обрадовић је поставио границе посвећености у којој се и огледа српске кошаркашке школе – „ред, рад и дисциплина“. У 18 година дугој играчкој каријери бранио је боје и Лиможа, Албе, Роме, Будућности и Келна, а освојио је девет клупских трофеја.

Ипак, никада неће пасти у заборав његов репрезентативни учинак и опус. Био је члан „златне“ генерације која је харала европском и светском кошарком, шест пута стајао на победничком постољу (сребро на ОИ, светско злато, три европске титуле и бронза. Имао је срећу да ради са највећим тренерима европске кошарке Душаном Ивковићем Жељком Обрадовићем и Светиславом Пешићем, па је некако било и логично да се као организатор игре, отисне у тренерске воде.

У Келну је 2005. окачио патике о клин и преузео диригентску палицу и са најмлађим тимом у лиги одмах узео титулу, затим и Куп. Пут  га је потом водио у Кијев, Туров, Доњецк, Албу, Локомотиву Кубањ и Монако. Освојио је седам трофеја, али све време је гледао ка Београду и клубу који је његова прва и једина љубав. Колико је јака обострана жеља да се поново обре међу „црвено-белима“, најбоље се видело у сезони 2014/15, када је у Евролиги са Албом гостовао у Београду. Сломили су га изливи љубави и поштовања са трибина када је кричио на паркет, па је свет обишла фотографија како седи на клупи и плаче, рукама прикривајући лице.

Без обзира на све, Обрадовић добро зна да ће терен и резултати бити једино мерило трајања на клупи „црвено-белих“...