Оно што срећу квари

Наши апели и добронамерна упозорења су, наравно, остали без одговора. Сем уколико вирус корона у последњи час баш драматично не помрси рачуне, избора ће – или макар „гласања” – у Србији 21. јуна дефинитивно бити. А последње сумње и дилеме у том погледу развејао је амерички амбасадор у Београду, када је у једном интервјуу чак три пута поменуо 21. јун, што је била не само јасна подршка Александру Вучићу на тему избора, него и посредна порука својим амбасадорским колегама. (Чини се да су, с тим у вези, Европљани били нешто флексибилнији и нису сасвим искључивали могућност померања избора за јесен.)

Након оглашавања амбасадора Годфрија та тема је адактирана, термин „закован” тако да га чак ни очигледно погоршање епидемиолошке ситуације које бележимо последњих дана и знатан пораст броја заражених не могу променити. Као да су се чак и најгорљивији опозиционари помирили са судбином. Преко ноћи су мало ублажили реторику поводом „непостојећих избора” и, чини се, спласнули свој револуционарни жар. А неки, богме, и „преломили паметно”, у правцу изласка на изборе у последњи час.

И није овде реч само о „легалистичком” инсистирању на „законским роковима”. Реч је, очито, о мало ширем „пакету”, који, поред осталог, укључује не само подршку актуелној власти око што ранијег термина избора, него и прећутну подршку свему што је потребно како би се ти избори могли оквалификовати као „успели”. Али уз обавезу власти („танте за танте”, што би рекао Александар Вучић) да се одмах након избора што пре обнови и интензивира „дијалог с Приштином”.

Ма шта мислили о њиховој снази или аргументима, чињеница је да без представника дела „бојкоташке” опозиције парламент који ће бити изабран на изборима 21. јуна неће бити потпуно репрезентативан и то сигурно није добро за стабилност земље и политичку сцену. То, додуше, још не значи и оно што бојкоташи желе и чему су се надали – да тај парламент неће бити легалан и легитиман, односно да као такав неће бити признат и прихваћен од тзв. међународне заједнице, то јест, њеног западног дела, оличеног у Бриселу и Вашингтону. По свему судећи, од тог надања, бар у овом тренутку, неће бити ништа, а Вучић до даљег остаје привилеговани партнер центрима моћи, како на истоку, тако и на западу.

Претензија „Савеза за Србију” да себе представи као читаву „праву” опозицију, а учеснике прошлогодишњих, с почетка прилично масовних протестних шетњи, као читав „народ”, била је претерана, нереална и од почетка осуђена на пропаст. То јест, вероватно не би успела чак ни независно од мешања и мешетарења Александра Вучића. Мада је било јасно да он свакако неће пропустити прилику да у те – у први мах – једва видљиве напрслине (грађански или политички протести, политички лидери контра „јавних личности”, СзС насупрот „остатка опозиције”) убаци со, а према потреби и динамит.

Ефекат тог инжењеринга више је него очит. Годину и нешто након прошлогодишње кулминације протести су замрли, а повремени покушаји њиховог разгоревања делују углавном усиљено и трагикомично. Опозиција је међусобно подељена, расцепкана и посвађана као ретко када (при чему је питање изласка на изборе само једна од тачака), а укупни рејтинг не да им није порастао него је вероватно чак и слабији него што је био – и при томе се сада расподељује на знатно више опозиционих политичких субјеката.

И што је најважније, Вучић је у међувремену успео да „произведе” своју, „алтернативну” опозицију, идеолошки шаролику, можда не баш нарочито снажну и импресивну, али која дефинитивно није ни само пука „статистичка грешка”.

При чему је ту сваки случај релативно специфичан и не може се трпати у исти кош. Понекад је (ређе) реч о дословној „производњи”, а некад, односно најчешће, „само” о медијској промоцији, „логистици” и, евентуално, „пријатељској помоћи” приликом сакупљања потписа. Било како било, знајући да се највећи део опозиције спрема да бојкотује, Вучић није губио време. Нису ту више само „конструктивни” Шапић и СРС – због којих је, по свој прилици, и смањиван изборни цензус – него и „Заветници” (потенцијално највеће изненађење), „Краљевина Србија”, „васкрснули” ДСС („Метла”), „Уједињена демократска Србија” и низ других странака и странчица, најразличитијих профила и можда чак и искрених идеолошких усмерења, којима је заједничко само то што су спремни да, према потреби, без превише питања и условљавања (јер „странке зато и постоје”) својим учешћем на изборима увеличају „празник демократије”.

На тај начин, власт је имала већ спремну комплетну резервну сцену чак и за случај комплетног опозиционог бојкота. А Сергеј Трифуновић, „Један од пет милиона”, Живковић и ДЈБ му онда на то дођу само као „екстра бонус”. (Мали проблем би ту могло бити једино то што се сви овде поменути и набројани надају цензусу, а чак и поред најбоље Вучићеве воље – процената напросто нема довољно за све.)

Са више-мање обезбеђеним спољашњим легитимитетом (обећањем да ће му из света честитати на победи и неће правити проблеме), двадесетак пријављених листи за учешће на изборима и међусобно тешко посвађаном „бојкот-опозицијом, Вучић као да је пребринуо све своје непосредне бриге. Остаје му још „само” проблем излазности, односно очигледно непостојање било каквог изборног ентузијазма у друштву и ниска изборна мотивација код великог дела грађана, које сада треба некако убедити да је (поново!) реч о „судбинским” изборима, на којима ће трчати „сви против једног”. Иако, поштено говорећи, на њима против њега неће трчати буквално нико.

Уредник НСПМ и народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa