Хитлер на паради у Москви

Немци су давне 1941. ипак окупирали Москву, а неколико дана потом на Црвеном тргу је одржана и велика војна парада којом је командовао лично – Адолф Хитлер.

Тај сценарио смислили су творци компјутерске игрице „Блицкриг” (немачки назив за муњевит напад), украјинске компаније „Стратеџик мајнд”. И све то у данима када цео свет обележава 75. годишњицу победе над фашизмом, подсећајући се разарања, концентрационих логора, великих битака и десетина милиона оних који су у њима заувек нестали.

Много је оних који на сваки начин покушавају да докажу недоказиво, да је све што се дешавало од 1939. до 1945. само идеолошки склопљена прича срачуната да свет држи у сталном страху од неког новог сличног сукоба. Суштина већине тих нових тумачења усмерена је на улогу Русије. Не стога што се њој приписује и највећи број страдалих током ратних година, већ како би се нечињење неких других у општој борби против нацизма што више релативизовало и потиснуло у заборав.

Очекивано, већ и само пуштање на компјутерске мреже рекламног спота „Блицкрига ” изазвало је оштру реакцију Москве. „Они који буду на било који начин промовисали или дистрибуирали игрицу биће најстроже кажњавани”, поручио је Франц Клинчевић, сенатор и члан Комитета за одбрану и безбедност Савета Руске Федерације. Он је напоменуо да је ширење идеје нацизма кривично дело у целом свету и да ће као такво бити и третирано.

Украјина, која је у оквиру ондашњег Совјетског Савеза такође ратовала против нацистичке Немачке и у тој борби положила чак 14 милиона живота, некако је скрајнута из сећања на славне дане. Потиснуте су и успомене на припаднике Украјинске устаничке армије (УПА) који су се за слободу земље борили и против Немаца и против совјетске армије.

Да ли је и то навело програмере из „Стратеџик мајнда” да на непримерен начин искажу своје незадовољство, или је све резултат нескривеног јачања нацизма у земљи која је пре 75 година учествовала у његовом уништењу, подложно је спекулацији. У сваком случају, епизода са „Блицкригом” заслужује пажњу.

Према речима украјинског аналитичара Андреја Головачева, ни „Наранџаста револуција” (2004–2005) ни „Евромајдан” (2013–2014) нису бившу совјетску републику приближили Европи ни за центиметар. Напротив, суштински неуспех тих покрета драматично је продубио понор који дели две стране: разочарани Украјинци масовно су почели да напуштају земљу, инфраструктура је практично уништена, здравствени систем доживео је колапс, финансијски такође, животни стандард пао је испод свих прихватљивих норми… Екстремизам се у околностима преовлађујућег безнађа показао као „нежељени и опасан вентил”.

Укратко, испада да су обе те побуне биле најобичнија превара чији циљ и није био побољшање ситуације у земљи, улазак у ред напредних и просперитетних друштава, анулирање постсовјетских траума, већ пуко наметање нових господара другој по величини европској држави. Тако гледано, „Блицкриг” поприма сасвим нови значај и отвара питања која су (наизглед) одавно изашла ван пажње јавности.

Украјина је једна од оних бивших совјетских држава које су се уз велика очекивања окренуле трансформацији у државу такозваних „западних вредности и демократије”. Али није стигла далеко. Зато се овде с правом питају: чему су уопште служили „Наранџаста револуција” и „Евромајдан”? Многи сумњају и у саму могућност да у земљи у којој преовлађује сеоско становништво револуције попут те две донесу истинску промену. Уместо уласка у друштво просперитетних нација, десили су се драматичан губитак Крима, рат у Донбасу и спознаја да је цена „европских благодети” исувише висока и подједнако недостижна.

Оно што Украјинце највише тишти јесте видан недостатак жеље западних партнера да начине корак њима у сусрет и пруже им нешто више од вербалне подршке. Да ли је у питању страх западних комшија од реакције Русије, или је реч о немогућности да се конкретним деловањем потврде деценијама (неопрезно) изрицана обећања, знају само они који су их давали. Како год било, укупан резултат је поразан. Данас је у бившој совјетској републици превише оних који су спремни да од свега дигну руке. Или да крену путем којим је кренуо „Стратеџик мајнд”.