На нове родитеље чека 245 малишана

У овом тренутку 761 пар у Србији жељно ишчекује дан када ће им бити јављено да су постали родитељи, а статистика Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања говори да на једно дете без родитељског старања у просеку конкуришу три пара. То значи да на „нове” родитеље у овом моменту чека 245 малишана, а 77 њих наставиће свој живот у иностранству, јер за ову децу центри за социјални рад нису могли да пронађу усвојитеље у Србији. У министарству такође истичу да се 27 малишана тренутно налази на шестомесечном прилагођавању код усвојитеља – а ако процес адаптације буде успешно окончан, ови малишани добиће нове родитеље.

Драма породице Савић, којој је одузета тек усвојена девојчица, јер је накнадном контролом установљено да је разлика у годинама између ње и њене нове мајке већа од 45 година, отворила је бројна питања на која јавност очекује одговор. Како у разговору за наш лист објашњава Вукота Влаховић, начелник одељења за управне и надзорне послове у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, постоје три ситуације у којима ресорни министар мора лично да потпише сагласност за усвојење: ако је разлика у годинама између једног или оба усвојитеља већа од 45 година, ако је у питању инострано усвојење и уколико самац или самица желе да усвоје децу.

– По слову Породичног закона, разлика у годинама између детета и усвојитеља не сме да буде већа од 45 година, ни мања од 20 година, како би тај однос подсећао на родитељску релацију – каже Влаховић.

То је истовремено и један од честих разлога због којих особе дуго чекају на жељено проширење породице, напомиње Влаховић.

– пракса показује да већина потенцијалних усвојитеља има између 40 и 50 година, а готово сви траже бебе које имају свега неколико месеци. Ако се има на уму податак да је свега трећина деце која чекају на усвојење млађа од две године и да 33 одсто малишана има између три и пет година, а трећина је старија од шест година, онда је јасно због чега је раскорак између жеља и могућности тако велики – објашњава Вукота Влаховић.

Осим тога, сви потенцијални усвојитељи желе здраву децу своје националности, а велики број малишана који се налази у бази података Министарства рад има поремећаје у развоју.

– Дужина чекања на дете јесте веома индивидуална – што су особе толерантније на дететове карактеристике типа здравствени статус, национално порекло или боја коже, брже се реализује усвојење. Нажалост, многи малишани одрасту пре него што постану нечија деца – тужно констатује наш саговорник.

У ресорном министарству истичу да нерегулисани животни статус деце често онемогућава стручњаке центра за социјални рад да за њих траже нове родитеље. Наиме, законом је предвиђено да на усвајање одлазе она деца чији су родитељи непознати или умрли, односно малишани чијим је очевима и мајкама трајно одузето родитељско право.

– Деца на усвојење најчешће одлазе из хранитељских породица, а поступак адаптације на нову породицу траје шест месеци. Дешавало се да потенцијални усвојитељи за то време одустану од проширења породице или да орган старатељства процени да квалитет односа између усвојитеља и детета није задовољавајући и не да дозволу за усвојење – закључује Вукота Влаховић.

У јавности се често полемише са тезом због чега страни држављани усвајају нашу децу, а стручњаци министарства рада објашњавају да страни држављани могу да усвоје дете из Србије само ако за то дете не могу да се пронађу усвојитељи у нашој земљи. Сваке године између десет и петнаест страних држављана усвоји нашу децу, а у претходних 14 година чак 223 малишана добило је стране пасоше. Децу из Србије најчешће усвајају парови из Шведске, САД и Шпаније, а анализа Министарства рада показује да су то веома често малишани који имају озбиљније поремећаје у развоју.