Здравствене мере у превозу - препоручено се не мора

И поред свих мера предострожности које су тренутно на снази, препорука здравствених радника и надлежних, одлука о томе хоће ли грађани носити заштитну опрему зависи од „добре воље” грађана, а они су све више „опуштени”. Број оних који носе маске у превозу је из дана у дан мањи а рукавице тек по један, највише два путника.

У аутобусу на линији 26 однос оних који су се заштитили и оних који нису у јучерашњем дану, рецимо, био је пола-пола, а већ што се тиче линије 77, далеко мањи.

Рукавице ти малобројни носе најчешће само на руци којом хватају шипке и држе се. Неки имају само папирне марамице, што је свакако боље него се хватати голом шаком.

Маске углавном носе старији грађани, запослени где је опрема и дање обавезна (њихова радна места распознају се налепницом на торби за лаптоп, униформом и слично) и тек понеки тинејџер. У питању су хируршке или ручно шивене памучне маске, у чему се људи или довијају и битно им је само да их поседују или се труде да баш њихова буде најлепша, најшаренија, „најмодернија”.

– Мајка ми је сашила три маске, па перем и мењам. Не могу да носим оне хируршке, ружне су – причала је средњошколка својој другарици с којом је путовала ка Тргу републике, додајући да је једна плава, друга розе са туфницама, а трећа бела са лептирићима.

Што се тиче обавештења које је истакнуто на возилима, а чује се и са валидатора на свакој станици – да се прва врата користе за улаз, а остала за излаз – поштује се на почетним станицама, јер се и отварају само прва, док се на осталим стајалиштима улази како ко стигне. Уколико неко од путника упозори на мере могуће је да чује питање: „Мислиш да ће то да те заштити?”

На појединим седиштима, углавном оним до пролаза, стоји да седење на њима није дозвољено. То је, можда, једини апел који се поштује. Али у многим возилима и она полако нестају, поцепана су или се не виде, јер грађани седну баш на та места.

– Препоручено се не мора – често се чује у возилима градског саобраћаја, па се код оних који су се заштитили назире и страх у очима познат као – „шта ако...”

Али зато чим се неко накашље или кине, сви па и они који се не придржавају препорука, окрену се ка тој особи, гледајући је подозриво. Страх ипак и даље постоји, али није у природи свих да га признају.