Цех ирског „не”

Ирско реско „не” на референдуму о реформама унутар Европске уније (Лисабонски уговор) изазвало је потрес у европским престоницама и готово ошамутило политичке лидере европске фамилије.

Једино што је у овом тренутку јасно јесте да су противници онога што тај уговор доноси представљали убедљиву већину (53,4 одсто), а да је све остало крајње неизвесно: од тога како ће се изаћи из нове, дубоке и драматичне кризе, до тога ко ће (највише) платити цех ирског „не”.

Раније планирани самит лидера двадесетседморице (Брисел, 19. и 20. јун) суочиће се изнова са проблемом решавања „квадратуре круга”, пошто су процене о томе шта и како даље, сасвим искључиве: једни би „главом кроз зид”, да наставе као да се ништа није догодило, док су други категорични у ставу да од овако замишљених реформи нема ништа и да треба кренути радикално и испочетка.

Иако је суштински проблем (будућност Европске уније и њене стварне надлежности) далеко изнад оног техничког (каквом еквилибристиком изаћи из ћорсокака, а да и „вук буде сит и све овце на броју”), овај последњи највише притиска лидере европске фамилије.

Они су очигледно неспремни (и неспособни) да се храбро ухвате у коштац са оним првим и грађанима недвосмислено саопште шта заиста желе даљим процесом интеграција: сједињене државе Европе или (само) још интегрисанију економску унију, са формалним симболима државности (председник, шеф дипломатије) без стварне моћи, легитимитета и утицаја.

У „ирској грозници” која их снажно тресе, сва енергија се у овом часу усмерава и исцрпљује у трагању за следећим одговорима: да ли наставити са ратификацијом (спорног) Лисабонског уговора у националним парламентима који то још нису учинили (њих осам), може ли се наћи правно решење које би, ако се у некој од ових осам држава не понови ирски случај, омогућило потписивање уговора, без Ираца и досад важећег, и изричитог консензуса и једногласја, како би он ступио на снагу у (одавно) планираном року, 1. јануара 2009, и пре избора за Европски парламент (такође следеће године) или је ирско „не” ставило дефинитивно тачку на овај пројекат, као што је то био случај са далеко амбициознијим пројектом који му је претходио, после француског и холандског референдумског „не” 2005.

И док једни верују да треба заобићи „камен на путу” и оверити споразум о реформама без Ираца (немачки шеф дипломатије Штајнмајер, луксембуршки премијер Јункер), други упозоравају да је то правно „врашки тешко, а политички немогуће” (потпредседник Европске комисије Ферхојген), има оних, попут познатог „евроскептика”, чешког председника Клауса, који изричито каже како је даља ратификација Лисабонског уговора немогућа и да ирско „не” представља коначну „победу слободе и разума над вештачким пројектима политичких елита и европске бирократије”.

Суштински проблем и јесте у томе што у неспорно најважнијем и најуспешнијем европском пројекту није решен све дубљи јаз између, с једне стране, политичке елите и бриселске бирократије, и, с друге стране, плебса који у тим наднационалним институцијама види отуђене центре моћи и ароганције.

На то упућује и ирски парадокс: огромна већина Ираца је проевропски опредељена, али је, и поред тога, такође већински, одбила пројекат који, по њиховом убеђењу, и страховима, устоличава Европу коју не желе и која је лисабонским документом пројектована на штету малих народа.

Уместо суочавања са суштинским разлозима ирског „не”, велики и моћни су посегли за ароганцијом: француски шеф дипломатије Кушнер осуо је паљбу по „незахвалним Ирцима”, који су „највише профитирали” од чланства у ЕУ и бриселске касе.

И, на крају, ко ће платити цех ирског референдумског „не”? Могло би се лако десити: опет ми!

Председник Европског парламента, Ханс Герт Петеринг тражи да се одустане од даљег процеса интеграције и пријема нових чланова у ЕУ, уз један изузетак: Немац би отворио европску капију само – Хрватској.