Прота који је спасао два српска цара

Да није било проте Радослава Грујића, ко зна шта би било са моштима цара Душана, светог кнеза Лазара, цара Уроша, деспота Стефана Штиљановића. Захваљујући Грујићу, ово национално благо сачувано је од окупатора у Другом светском рату. Упркос томе, он је после рата, због оптужби за сарадњу са непријатељем, прогањан и одузета му је национална част. Пре неколико година прота је рехабилитован, а сутра, на Видовдан, у порти Храма Светог кнеза Лазара у Земун-пољу уз благослов патријарха Иринеја биће освештана биста овог знаменитог човека. Обележје подигнуто њему у част рад је академског вајара Љубомира Лацковића.

– Општина Земун помогла је постављање бисте проте Грујића, са жељом да његова личност и дело буду путоказ свим родољубима за то како се мудрошћу у тешким временима чува благо народа за будућа поколења – рекао је Дамир Ковачевић, заменик председника општине Земун.

Живот Радослава Грујића, православног теолога, историчара и родољуба, био је испуњен прогонима и неразумевањем.

– Рођен је у Земуну 29. јуна 1878. године. Богословију је завршио у Сремским Карловцима, рукоположен је за свештеника и постављен за помоћника пароха у цркви у Земуну. Дипломирао је права у Бечу (1908) и филозофске науке у Загребу (1911), где је и докторирао – кажу у општини Земун.

Већ на почетку Првог светског рата аустроугарске власти су га ухапсиле због националних идеја, тако да је неколико година провео у затвору у Госпићу и Бјеловару. Након рата, 1920. године одлази на Скопски универзитет, где и покреће Музеј Јужних Словена. Приликом ископавања манастира Светих архангела у Призрену 1927. године он проналази земне остатке цара Душана. Пошто у то време није постојала идеја где би се они похранили, годинама их је чувао сам прота. Постоји прича да је 6. априла, на дан бомбардовања Београда, својим телом штитио ковчежић са костима цара.

Али, ово није био крај протиним заслугама. Са протојерејем Лазаром Мирковићем 1937. године обилази Румунију и Мађарску и заједно региструју најзначајније српске споменике и остале уметничке вредности у тим земљама. Од 1937. предаје историју српске цркве на Богословском факултету у Београду, а дописни члан Српске краљевске академије постаје 1939. године. Радио је на оснивању Музеја Српске православне цркве.

Његов рад на очувању српског наслеђа настављен је и у Другом светском рату. Посебно се истакао у току 1942. године, када су усташе скрнавиле фрушкогорске манастире. Чувши шта се дешава, он се обратио Јохану Албету фон Рајсвицу, саветнику у немачком управном штабу задуженом за старање о споменицима културе и једној од малобројних позитивних личности из окупационог режима. Молио га је да му помогне да спасу део националног блага. Рајсвиц, који је студирао историју Балкана и проту познавао и пре рата, изашао му је у сусрет.

Тако је прота у последњем тренутку из манастира Бешаново, Јазак и Шишатовац спасао мошти светог цара Лазара, цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића, последњег кнеза паштровског, и пренео их у Београд. Са протом је, осим моштију, у Београд стигло и десетак камиона реликвија и иконостаса.

Истовремено, прота је неуморно радио на збрињавању српских избеглица, на прикупљању података о злочинима над Србима и њиховој имовини у Независној држави Хрватској. Управо зато му се после рата обратила нова власт, али се он врло брзо нашао на њеном удару због наводне сарадње са непријатељем. У априлу 1945. године удаљен је са Универзитета, а у септембру му је одузета национална част и проглашен је за злочинца.

– Однос власти после Другог светског рата према професору Грујићу најбоље је описао немачки официр, барон Фон Рајсвиц, када је после рата чуо за осуду: „Том човеку можете да захвалите за очување свог културног наслеђа! Срамота!” – наводе у општини.

Према сведочењу савременика, ове одлуке тешко су погодиле проту који је иначе био благе нарави. Свој радни век провео је у Музеју Српске православне цркве у Патријаршијској библиотеци, а умро је 1955. током лечења на Хвару.

Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Опело му је одржао патријарх српски Вићентије Други, уз присуство десет епископа. По личној жељи, посмртни остаци његови и његове супруге су 1992. године пренети у манастир Гргетег.

Јануара 2013. године покренут је поступак за његову рехабилитацију. Одлуком Вишег суда у Београду рехабилитован је 14. марта 2014.

Једна улица на Врачару носи његово име.