Добра хигијена чува зубе од испадања
Пародонтопатија представља, заједно са зубним каријесом, главни узрок губитка зуба. За разлику од каријеса који угрожава тврду зубну супстанцу (глеђ и дентин), пародонтопатија доводи до пропадања потпорне кости зуба. На тај начин зуби, који су често потпуно здрави – почињу да се клате, а затим и да испадају. Kада пацијенти са овим проблемом дођу у ординацију стоматолога често говоре како су имали све здраве зубе и никакве проблеме донедавно, а затим их је „напала” пародонтопатија. Међутим, истина је сасвим другачија. Пародонтопатија не боли и не доводи до изражених тегоба док не настану компликације као што су померање зуба, гнојни апсцеси, „издуживање зуба”, то јест повлачење десни (гингиве).

Kако наглашава др Kсенија Зелић Михајловић, специјалиста пародонтологије и оралне медицине са Стоматолошког факултета у Београду и Лабораторије за антропологију Института за анатомију Медицинског факултета, пацијенти најчешће не примећују да се нешто дешава и то неколико година.
– Овом обољењу, у највећем броју случајева, треба пуно времена да доведе до озбиљног губитка виличне кости да би се појавили наведени проблеми. Све почиње запаљењем десни односно гингивитисом, што је првенствено последица неадекватне хигијене. У наслагама на зубима (денталном плаку) које нису адекватно и на време очишћене четкицом за зубе и другим средствима за одржавање оралне хигијене, бактерије плака се размножавају и својим патолошким продуктима изазивајући гингивитис. У почетку се примећује црвенија нијанса десни уз саме зубе, а затим крварење приликом прања и конзумирања чвршће хране – напомиње др Зелић Михајловић.
Искусан доктор стоматологије уочиће и друге промене које указују на гингивитис који ако се не лечи временом прелази у пародонтопатију. Запаљење се преноси у дубља ткива ближе кости и почиње да разара саму кост. Тако настаје основни знак пародонтопатије – пародонтални џеп. Важно је нагласити да, иако су и гнигивитиси и пародонтопатије изазване бактеријама плака, антибиотици нису метод избора за лечење ових обољења. Они се прописују само у изузетним, тежим случајевима као допунска терапија.
– Иако у пракси често виђам пацијенте који сами уочавају промене на деснима, најбољи и најједноставнији притуп за решавање проблема гингивитиса и пародонтопатије је редовна посета доктору стоматологије. Најчешће је довољно да се пацијент прегледа на сваких шест месеци до годину дана, уколико стоматолог није другачије нагласио. На тај начин ће и најмање промене бити уочене и саниране на време. Чак и сам стоматолог мора редовно да „седне на столицу” да га прегледа колега да би се на време уочиле све патолошке промене. Применом адекватне терапије, и код особа са узнапредовалом пародонтопатијом, процес ће бити заустављен пре него што доведе до даље деструкције кости и на тај начин ће многи, ако не и сви зуби, бити сачувани. Лечење пародонтопатије значајно је и за здравље целокупног организма будући да бактерије и њихови токсини који се налазе око зуба у пародонталном џепу могу да буду расејани по организму путем крвотока – наглашава наша саговорница.
Још једна важна патолошка промена, која се често у пракси виђа, јесте и повлачење десни односно рецесија гингиве. То утиче на естетику осмеха али и нарушава здравље зуба. Повлачење десни прати и саму пародонтопатију али може бити и независан проблем, који није изазван бактеријама и лошом хигијеном уста и зуба. Рецесије гингиве су најчешће код особа које имају изузетно танке и нежне десни. Такође, и сама кост је обично грацилнија док су зуби често доста крупни. Велику улогу у настанку ове промене има наслеђе. Често неправилна техника прања зуба доводи до повлачења десни јер су оне превише танке да би издржале механички притисак. Томе свакако доприноси коришћење тврде или средње тврде четкица за зубе. За највећи број особа најпогоднија је четкица са меким влакнима. Неправилан загрижај као и неадекватан положај зуба могу такође да доведу повлачења десни. Рецесије се најчешће појављују већ у младости и значајно је да се уоче на време. И овде као и код пародонтопатија, најважније је да се редовно посећује стоматолог који ће на сваком прегледу проверити стање зуба, десни, слузокоже и виличне кости.
– Уколико се на време уочи ризик за настанак рецесија, може се спровести корекција неправилне технике прања зуба или одговарајућа терапија – ортодонтоско померање зуба у правилан низ и релаксирање прејаких контаката између зуба горње и доње вилице. Иако запаљење десни није основни узрок рецесија, оно ће свакако знатно допринети убрзању овог процеса. Стога је врло важно да се санира свако запаљење. Након обуке о правилној хигијени, промене неадекватне четкице и по потреби санирања запаљења и положаја зуба, може се применити хируршка терапија. Ова врста се убраја у пластичну хирургију јер се њоме реконструише изгубљени део десни. Kод почетних и плићих рецесија хируршке методе као што је на пример трансплантат везивног ткива дају завидан успех – додаје др Зелић Михајловић.
Постоје и хируршки захвати који се примењују да би се спречило повлачење десни тамо где се уочи ризик за његову појаву (слободни мукозни аутотрансплантат, корекција френулума и плика). Kорекција френулума („везица” горње и доње усне) често се ради већ убрзо након ницања сталних зуба када се процени да је то индиковано. Ове методе су врло делотворне и најчешће дају трајан резултат.
Подели ову вест






Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.