Кад дивљина позове

Где зимују наше роде, а куда све лете слепи мишеви? Шта су то термали и које птице их користе? Да ли је сеоба подухват вредан дивљења и које све опасности вребају на том путу? Одговоре на ова питања добиће сви они који посете изложбу „Зов даљине – сеобе у царству животиња” која ће бити отворена сутра у Галерији Природњачког музеја на Малом Калемегдану. Поставка ће бити представљена уз поштовање свих епидемиолошких мера, дистанце и маски.

Ова изложба објашњава феномен сеоба животиња на Земљи и улогу коју имају сеобе у животном циклусу, не само птица, као најпознатијих и најпокретљивијих организама, већ и других животиња као што су инсекти, слепи мишеви, гмизавци, рибе и неки копнени сисари за које је мало познато да имају селидбене активности.

На изложби ће бити приказано укупно 87 врста животиња, односно 119 инсеката, гмизаваца, риба, птица и сисара из богатих збирки Природњачког музеја.

Сеоба животиња је природни феномен кретања јединки, чији главни покретач могу бити промене годишњих доба, локални климатски услови, доступност хране и потреба за остављањем потомства.

На изложби ће бити расветљена многа питања, а пре свега на који начин се организми оријентишу и проналазе свој пут у току сеобе.

У оквиру изложбе публици ће бити доступан и каталог „Зов даљине – сеобе у царству животиња” ауторке др Далиборке Станковић, као и импозантна научна монографија „Атлас миграторних птица и слепих мишева Србије”, објављена 2018. у издању Природњачког музеја.

Две спектакуларне сеобе копнених сисара забележене су код ирваса, који се селе између зимских и летњих станишта на Арктику, и гнуова, чије су миграције везане за смену кишне и сушне сезоне у Африци, између Танзаније и Кеније. Сеобе су забележене и код морских сисара – китова и делфина. Грбави китови, као највеће животиње на свету, рекордери су у селидбеним активностима међу сисарима, с обзиром на то да се хране у поларним водама, а ради размножавања у тропским и суптропским морима могу прећи и до 8.300 километара.

Изложба ће бити отворена до децембра ове године.

Бела рода одлетела најјужније

Најстарија јединка прстенована у Србији, а пронађена у иностранству, био је орао крсташ, прстенован као младунац јуна 1976. године у Делиблатској пешчари. Нађен је угинуо, јуна 2002. у Мађарској после скоро 26 година. Највећу удаљеност од 8.861 километра од места прстеновања у Србији до места налаза у иностранству прешла је бела рода прстенована јула 1987. године у Молу код Сенте. Птица је пронађена угинула априла 1990. у Јужноафричкој Републици. То је најјужнији налаз птице прстеноване у Србији, а пронађене у иностранству.