Корона као Робеспјер

Слапови неуспеха и промашаја који се сручују на главе грађана Србије давно су потопили поверење у државу и њене протагонисте.

Први на реду били су политичари. Војска, полиција и службе безбедности су одабиром људи који их воде допринели да се сруши њихов ауторитет. Српска православна црква више личи на акционарско друштво обузето финансијском наплатом подршке око Косова него на чувара духовних вредности.

Судство је у врху корупционашких делатности. Пљачкаши никад завршене транзиције учинили су да се не верује бизнисменима и привредницима. Све то време образовање је у недостатку јасних визија тумарало између болоњских и швајцарских модела, допуштајући да се фалсификатима диплома и доктората урушава нада у обученост да се избори са изазовима. Они са високошколским образовањем само чекају пасош доприносећи најцрњим демографским слутњама.

Ту је онда и здравство. Блештаве зграде нових клиничких центара обећавале су бољу будућност, али се испоставило да нису успеле да потисну воњ који је из подрума медицинске струке почео да избија доласком вируса корона.

Све је, како-тако, функционисало до избора. Свакоме иоле разумном било је јасно да власт неће допустити да се они поново одложе. Да би се створио привид победе над короном, власт је допустила одржавање фудбалских и тениских представа. Застрашени лекари из „струке” нису се усуђивали да председнику кажу да носи маску, још мање да изборе на било који начин повежу с повећањем ризика од нових зараза.

„Апсолутно не”, изјављује докторка Д. К. Т., која је тескобу скафандера у којима су се знојиле њене колеге заменила бригом да заштитне рукавице буду у тону с блузом. Епидемиолог П. К. мистериозно је нестао док је корона надирала.

Показује се да је лакше прикупити гласове него сачувати поверење, чак и у време кад је пандемија зашла у ешелоне на врху. Власт се оглушује о један једноставан захтев људи који су убачени у неверицу: дајте нам истину! Узнемирење потмуло расте и било је питање када ће и где да пукне.

Догодило се у Новом Пазару, после дана испуњених снимцима локалне болнице: пацијенти по ходницима, тешки случајеви се шаљу кућама, умире се на столицама, а локална исламска заједница сведочи о џеназама које су остале ван званичних статистика.

Све ме, не знам зашто, подсетило на кампању против „четири напасти” коју је у Кини крајем педесетих година 20. века повео Мао Цедунг. Чланови и активисти КП такмичили су се у истребљивању врабаца – „јавне птице капитализма”. Званичници на свим нивоима извештавали су о повољним резултатима градећи представу да је све у реду и да земља има више него довољно хране. Кад је уништен екосистем, завладала је глад која је однела животе десетина милиона људи.

С природом се није зачикавати, а када ангажујете стручњаке који су спремни на прикривање и самовеличање, онда добијете ситуацију са Општом болницом у Новом Пазару. Директор др Мехо Махмутовић наложио је да се напречац болница „умије”: председници владе и министру здравља требало је представити вуханску здравствену установу.

Премијерка и министар су прописно извиждани, а било је, богами, и љутитих порука: Алах вас понизио! Премијерка је поручивала „оставимо политику по страни”, не желећи да види да пред њом нису политички активисти, већ љутити народ. Министар је апеловао да „сада треба јединство” – подразумевајући ћутљиво а не јединство у бучном протесту против страхоте и срамоте.

„Ми смо вама дали власт да бисте убили нас.” Група медицинских радника демонстративно је окренула леђа свити из Београда и за такав потез добила стотине порука подршке из читаве земље.

Једина поука оних чија је дужност да се суоче с реалношћу гласила је: не ићи у Тутин. Тамо чекају нови демонстранти.

Политичари заборављају да ће их стварност кад-тад стићи. Да ли као похвала или казна, то зависи од њих. Актуелна власт није ни у временима опасности по здравље народа успела да се одрекне навике да све држи под контролом. Да командује и областима које би требало да буду искључиви забран експерата. Притом се, фарисејски, крила иза „струке” стварајући моћном пропагандом утисак да политичари слушају лекаре.

Испоставља се да то није тако, да је власт све време држала даљински управљач у својим рукама продајући јавности опсцену. Уосталом, од самог старта је могло да буде јасно да политичке велможе желе да контролишу све што се тицало, и тиче, пандемије. На челу једног штаба је председник, други предводи премијерка.

Али, да би пројекат функционисао, било је неопходно обезбедити да се „медицинска струка” не побуни, да у штабовима седе они који ниједном критичком речју неће угрозити ауторитет „политичке струке”. Експерти који су имали нека критичка размишљања осуђени су да говоре на оно мало професионалних медија.

Власт је поново покушавала да одговорност превали на „неодговорне грађане”, али је заћутала када су се међу „неодговорне грађане” уписали председница парламента, министар војни, шеф канцеларије за КиМ – присутни на дернеку изборне победе у просторијама СНС-а, прослави без поштовања елементарних мера заштите.

Докле више то вређање памети? Врх власти је са задовољством пребројао гласове које књижи као исказ огромног поверења бирача, па и да је тако, тврдим да ће поигравањем с народним здрављем ту предност изгубити и брже него што председникови израелски саветници могу да сањају.

Корона је попут Робеспјера. Неподмитљива. Наставила је да се успиње, а на том путу је масовно заразила Новопазарце. Не вирусом, већ неустрашивошћу.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa