Каиро за „свету краву”

Каиро је 25-милионски град који никада не спава, али не због ноћног провода, клубова и дискотека, већ због грозничаве трке становника са временом. Они који живе од туристичке милионске реке плаше се кашњења у препуне дућане на Хан ел Халили базару или некој другој тачки туристичке трансверзале која води ка платоу Гизе и највећем производу Египта – пирамидама.

Чини се да се све што је икада направљено на четири точка на овом свету и даље креће улицама Каира. Зачудо, нико осим туриста не обраћа пажњу на ту гужву где је прва и једина брига остати на правој страни улице. Јер, како прећи улицу у граду где семафори не постоје. Врло често ћете затећи комби препун људи (локални ГСП) како мирно усред раскрснице истовара и прима нове путнике. У Каиру годишње погине више од шест хиљада људи у саобраћају, а више од половине је пешака који прелазе улицу кроз десет колона у оба смера без наговештаја зебре избегавајући аутомобиле као тореадор бика.

Све то не би ни било занимљиво за просечног туристу да га крај хотела не чекају, поред таксиста и локалних водича, и професионални „превођачи” преко улице. Узеће вас за руку и пријатељски објаснити да је прелазак улице само ствар вашег става гледања на живот уз обавезно питање одакле сте. Кад вас срећно преведе, уз ваше разгорачене очи и пулс од 120 у минути, испоставиће се да је власник „ево ту, преко пута хотела”, згодне радњице где можете да се окрепите уз „слатко и воду”. Уз „слатко” ће вас затрпати екстрактима парфема јер „ето, случајно” поседује старо породично узгајалиште цвећа. Наравно да ће извести читаву представу при проби парфема, театрално их узимајући из велике боце, али ће се после вашег „наивног” питања да нису то етерична уља за масажу са додатком обичног, јестивог уља, „увредити смртно” показујући да је парфем прави прскајући га по својој мајици и читавом шопу. Јасно вам је шта се дешава, али су толико љубазни и жељни да вам угоде да из дућана излазите после сат времена са папирусима – руком рађеним, пар бочица „оригиналних” парфема и две три статуе ручно израђене од гранита из горњег Египта. Наравно да сте све то у Хан ел Халили базару могли да добијете по упола нижој цени, али све то што је Саид, Ахмед... или ко већ учинио да бисте ви купили нешто у његовој радњици, толико је симпатично и безазлено наивно да вам ако, имате имало срца, неће пасти на памет да га прескочите, а и уштедеће вам време да по сунцу трагате за сувенирима.

За узврат „Саид мај френд” ће постати „брат, најбољи друг” и бити вам следећих дана потпуно на располагању. Биће ту да покаже воду за три фунте по флаши а не за 20 колико је у хотелу, да попијете сок од тек исцеђене шећерне трске или да вас одведе у право штавилиште коже где је све 30 одсто јефтиније. Организоваће сликање крај пирамида у заласку сунца, и то на арапским коњима иако је читав комплекс затворен већ од 17 часова по подне, а потом вас повести на терасу локалног коњушарског боса где ћете бесплатно одгледати шоу „Звук и светлост” уместо да платите 10 евра по особи.

Показаће вам прави Каиро, изван сјајних хотела и бродова на Нилу, одвеће вас у коптску четврт и опростити се од вас као да вас је усвојио, иако има већ шесторо деце, уз обавезно сликање за породични албум. Неспецифичне жеље ће вам донети и потпуно опречна осећања, неки пут малу зебњу и несигурност јер водичи нерадо одобравају одлажење из групе иако сте као туриста у Египту „света крава”, заштићени и сигурни.

Ипак, све оно кретање у конвојима за Луксор, Асуан, Абу Симбелу, можда нешто значи, па је најбоље послушати препоруку искусних Контикијевих водича: „Крените у истраживање сами, али чим у стомаку осетите нелагоду и пецкање, вратите се у групу, можда је тако најбезбедније и за вас, али и за агенцију”.