Kairo za „svetu kravu”

Kairo je 25-milionski grad koji nikada ne spava, ali ne zbog noćnog provoda, klubova i diskoteka, već zbog grozničave trke stanovnika sa vremenom. Oni koji žive od turističke milionske reke plaše se kašnjenja u prepune dućane na Han el Halili bazaru ili nekoj drugoj tački turističke transverzale koja vodi ka platou Gize i najvećem proizvodu Egipta – piramidama.

Čini se da se sve što je ikada napravljeno na četiri točka na ovom svetu i dalje kreće ulicama Kaira. Začudo, niko osim turista ne obraća pažnju na tu gužvu gde je prva i jedina briga ostati na pravoj strani ulice. Jer, kako preći ulicu u gradu gde semafori ne postoje. Vrlo često ćete zateći kombi prepun ljudi (lokalni GSP) kako mirno usred raskrsnice istovara i prima nove putnike. U Kairu godišnje pogine više od šest hiljada ljudi u saobraćaju, a više od polovine je pešaka koji prelaze ulicu kroz deset kolona u oba smera bez nagoveštaja zebre izbegavajući automobile kao toreador bika.

Sve to ne bi ni bilo zanimljivo za prosečnog turistu da ga kraj hotela ne čekaju, pored taksista i lokalnih vodiča, i profesionalni „prevođači” preko ulice. Uzeće vas za ruku i prijateljski objasniti da je prelazak ulice samo stvar vašeg stava gledanja na život uz obavezno pitanje odakle ste. Kad vas srećno prevede, uz vaše razgoračene oči i puls od 120 u minuti, ispostaviće se da je vlasnik „evo tu, preko puta hotela”, zgodne radnjice gde možete da se okrepite uz „slatko i vodu”. Uz „slatko” će vas zatrpati ekstraktima parfema jer „eto, slučajno” poseduje staro porodično uzgajalište cveća. Naravno da će izvesti čitavu predstavu pri probi parfema, teatralno ih uzimajući iz velike boce, ali će se posle vašeg „naivnog” pitanja da nisu to eterična ulja za masažu sa dodatkom običnog, jestivog ulja, „uvrediti smrtno” pokazujući da je parfem pravi prskajući ga po svojoj majici i čitavom šopu. Jasno vam je šta se dešava, ali su toliko ljubazni i željni da vam ugode da iz dućana izlazite posle sat vremena sa papirusima – rukom rađenim, par bočica „originalnih” parfema i dve tri statue ručno izrađene od granita iz gornjeg Egipta. Naravno da ste sve to u Han el Halili bazaru mogli da dobijete po upola nižoj ceni, ali sve to što je Said, Ahmed... ili ko već učinio da biste vi kupili nešto u njegovoj radnjici, toliko je simpatično i bezazleno naivno da vam ako, imate imalo srca, neće pasti na pamet da ga preskočite, a i uštedeće vam vreme da po suncu tragate za suvenirima.

Za uzvrat „Said maj frend” će postati „brat, najbolji drug” i biti vam sledećih dana potpuno na raspolaganju. Biće tu da pokaže vodu za tri funte po flaši a ne za 20 koliko je u hotelu, da popijete sok od tek isceđene šećerne trske ili da vas odvede u pravo štavilište kože gde je sve 30 odsto jeftinije. Organizovaće slikanje kraj piramida u zalasku sunca, i to na arapskim konjima iako je čitav kompleks zatvoren već od 17 časova po podne, a potom vas povesti na terasu lokalnog konjušarskog bosa gde ćete besplatno odgledati šou „Zvuk i svetlost” umesto da platite 10 evra po osobi.

Pokazaće vam pravi Kairo, izvan sjajnih hotela i brodova na Nilu, odveće vas u koptsku četvrt i oprostiti se od vas kao da vas je usvojio, iako ima već šestoro dece, uz obavezno slikanje za porodični album. Nespecifične želje će vam doneti i potpuno oprečna osećanja, neki put malu zebnju i nesigurnost jer vodiči nerado odobravaju odlaženje iz grupe iako ste kao turista u Egiptu „sveta krava”, zaštićeni i sigurni.

Ipak, sve ono kretanje u konvojima za Luksor, Asuan, Abu Simbelu, možda nešto znači, pa je najbolje poslušati preporuku iskusnih Kontikijevih vodiča: „Krenite u istraživanje sami, ali čim u stomaku osetite nelagodu i peckanje, vratite se u grupu, možda je tako najbezbednije i za vas, ali i za agenciju”.