Треба ли деци дозволити играчке-оружје

У ери поплаве насиља које деца свакодневно гледају на телевизији, Интернету, а неретко и уживо, родитељима је врло тешко да спрече децу да то виде и да такве теме нађу место у њиховој машти. Хоће ли дечаци који се играју с воденим пиштољем бити војници, ловци или можда чак и убице кад порасту? Током последње три деценије овим проблемом не баве се само родитељи, већ и педагози. Стручњаци се слажу да се дечаци радије играју с оружјем него девојчице, али веза између игара с оружјем и агресивног понашања није доказана. Ипак, дечаци млађи од девет година теже праве разлику између игара и стварности, па стручњаци због тога не препоручују играчке-оружје.

„Али, може ли се побећи од стварности?” – пита Кристофер Ноксон, новинар „Њујорк тајмса“, подсећајући на чињеницу да је најопасније забрањено воће.

„Једно јутро, док је мама-миротворац сервирала деци тост за доручак, син је уперио у њу препечено парче хлеба исечено у облику пиштоља и рекао јој: ’Мртва си’. Сцена је типична за породице у којима је гледање цртаних филмова строго ограничено и у којима је забрањено играње с ласерским или воденим пиштољима”, напомиње Ноксон и додаје да такви родитељи, посебно мајке, не схватају да не могу да се сакрију од тост-пиштоља, наглашавајући да је једна породица пријавила да је дете направило пиштољ чак од фигурице Исуса Христа...

Како истиче, мајке-миротворци грубе игре својих синова доживљавају са шоком, или бар врло узнемирено. Родитељи су, нормално, забринути због све више ратова, тероризма, криминала и насиља и свих ужаса којима медији обилују. Али, баш таква ситуација намеће питање како насиље утиче на дете које је гледало само пробране цртане филмове, као и да ли ограничавања тог типа и забране заправо охрабрују насиље.

„Одрастао сам под будним оком маме-пацифисте и имао сам стриктну контролу игара и играчака. Наша дневна соба била је украшена постером са насликаним сунцокретима са слоганом ’Рат није добар за децу и остала жива бића’. Упркос томе, волео сам да се играм пуцњаве. Једном ме је мајка ухватила како трчим и пуцам у замишљену банду. ’Шта, ово?’, упитао сам је. ’Ма не, мама, то је миротворачки пиштољ. Испаљујем миротворачке метке’, одговорио сам јој”, сећа се Кристофер Ноксон.

„Шта год да стручњаци говоре о деци и оружју, родитељи не слушају. Како би и могли, кад их дете испрска млазом из воденог пиштоља. Игра са пиштољима је природна, било да је то дечацима у крви због хормона, или је то једноставна потреба малих мушкараца да се ослободе вишка енергије. Како год било, чињеница је да постоји нека дубља, природна веза између дечака и пиштоља”, наводи у свом чланку Ноксон, уз следећу опаску:

„Наравно, то не значи да треба да наоружамо нашу децу. Осудио бих сваког родитеља који осмогодишњака облачи у маскирну униформу и купује му реалистичну играчку-митраљез. Сматрам да само не треба уводити стриктне забране. Кад се моја два сина играју с пиштољима, и ја бих више волео да склапају слагалице или да од фотеља праве тврђаве. Међутим, трудим се да не доводим себе у неугодну ситуацију и, кад битка почне, знам шта треба да урадим: да дигнем руке горе као да се предајем и да паднем на земљу...”