Treba li deci dozvoliti igračke-oružje

U eri poplave nasilja koje deca svakodnevno gledaju na televiziji, Internetu, a neretko i uživo, roditeljima je vrlo teško da spreče decu da to vide i da takve teme nađu mesto u njihovoj mašti. Hoće li dečaci koji se igraju s vodenim pištoljem biti vojnici, lovci ili možda čak i ubice kad porastu? Tokom poslednje tri decenije ovim problemom ne bave se samo roditelji, već i pedagozi. Stručnjaci se slažu da se dečaci radije igraju s oružjem nego devojčice, ali veza između igara s oružjem i agresivnog ponašanja nije dokazana. Ipak, dečaci mlađi od devet godina teže prave razliku između igara i stvarnosti, pa stručnjaci zbog toga ne preporučuju igračke-oružje.

„Ali, može li se pobeći od stvarnosti?” – pita Kristofer Nokson, novinar „Njujork tajmsa“, podsećajući na činjenicu da je najopasnije zabranjeno voće.

„Jedno jutro, dok je mama-mirotvorac servirala deci tost za doručak, sin je uperio u nju prepečeno parče hleba isečeno u obliku pištolja i rekao joj: ’Mrtva si’. Scena je tipična za porodice u kojima je gledanje crtanih filmova strogo ograničeno i u kojima je zabranjeno igranje s laserskim ili vodenim pištoljima”, napominje Nokson i dodaje da takvi roditelji, posebno majke, ne shvataju da ne mogu da se sakriju od tost-pištolja, naglašavajući da je jedna porodica prijavila da je dete napravilo pištolj čak od figurice Isusa Hrista...

Kako ističe, majke-mirotvorci grube igre svojih sinova doživljavaju sa šokom, ili bar vrlo uznemireno. Roditelji su, normalno, zabrinuti zbog sve više ratova, terorizma, kriminala i nasilja i svih užasa kojima mediji obiluju. Ali, baš takva situacija nameće pitanje kako nasilje utiče na dete koje je gledalo samo probrane crtane filmove, kao i da li ograničavanja tog tipa i zabrane zapravo ohrabruju nasilje.

„Odrastao sam pod budnim okom mame-pacifiste i imao sam striktnu kontrolu igara i igračaka. Naša dnevna soba bila je ukrašena posterom sa naslikanim suncokretima sa sloganom ’Rat nije dobar za decu i ostala živa bića’. Uprkos tome, voleo sam da se igram pucnjave. Jednom me je majka uhvatila kako trčim i pucam u zamišljenu bandu. ’Šta, ovo?’, upitao sam je. ’Ma ne, mama, to je mirotvorački pištolj. Ispaljujem mirotvoračke metke’, odgovorio sam joj”, seća se Kristofer Nokson.

„Šta god da stručnjaci govore o deci i oružju, roditelji ne slušaju. Kako bi i mogli, kad ih dete isprska mlazom iz vodenog pištolja. Igra sa pištoljima je prirodna, bilo da je to dečacima u krvi zbog hormona, ili je to jednostavna potreba malih muškaraca da se oslobode viška energije. Kako god bilo, činjenica je da postoji neka dublja, prirodna veza između dečaka i pištolja”, navodi u svom članku Nokson, uz sledeću opasku:

„Naravno, to ne znači da treba da naoružamo našu decu. Osudio bih svakog roditelja koji osmogodišnjaka oblači u maskirnu uniformu i kupuje mu realističnu igračku-mitraljez. Smatram da samo ne treba uvoditi striktne zabrane. Kad se moja dva sina igraju s pištoljima, i ja bih više voleo da sklapaju slagalice ili da od fotelja prave tvrđave. Međutim, trudim se da ne dovodim sebe u neugodnu situaciju i, kad bitka počne, znam šta treba da uradim: da dignem ruke gore kao da se predajem i da padnem na zemlju...”