Камен се воли и кад од њега боли

Билећа –„Тврд је камен за онога ко на њему спав’о није, ја се родих на камену зато камен мекан ми је.” Отму се ови стихови и данас са уста Херцеговаца. А и како не би јер, крене ли се Херцеговином, свуда је камен. У темељима кућа је. Понад врата и уз довратке. У зидовима је богомоља и настамби. На стазама којима се хода. И кревети су у Херцеговини од камена. И појила за стоку су камена. И људи су баш к’о камен. Стамени и не дају се. Отимају се недобру клешући љутац жуљавим рукама.

Само у билећком крају више је од две стотине породица опстаје од камена. Ваде га, обрађују на машинама, клешу ручно и уграђују. И живе од камена. Тешко, али добро, каже Чедомир – Зено Поповић.

Неимари су, у Трновом долу код билећке Меке груде, од камена исклесали и цркву Светог архангела Михаила, у којој се, 1389. године, уочи Боја на Косову, причестила војска војводе Влатка Вуковића.

Камен су давно клесали неимари да би подизали некрополе. Једна од од њих и данас је у Билећи, понад извора Требишњице. Када су воде највеће понорнице у Европи требале потопити дванаест села и два манастира, али и стећке, њих су добри људи спасили премештајући их на сигурно.

– Међу тим добрим људима био је и Вејн Вучинић, Србин пореклом из Ораха код Билеће, иначе професорУниверзитета у Станфорду код кога је, поред десетина других, докторску дисертацију бранио и одбранио и Варфан отац Рафија Грегоријана данас заменика Високог представника у БиХ. И стећци који су клесани између дванаестог и петнаестог века, сведоче о неимарству људи херцеговачког крша и љутини коју су отимали од камена и даривали је историји, опет ће Чедомир.

Од камена отргнутог од љутога грунта херцеговачког је и споменик умрлим члановима породице Секуловић из билећког Подосоја. На њему је уклесано и име Митра Секуловића, деде оскаровца Карла Малдена, илити Младена Секуловића.

Само неколико километара далеко од Билеће, у Пријевору, нова прича о каменој грађевини коју је, половином шеснаестог века, подигао Хасан-паша Предојевић, босански беглер-бег, командант чак четвртине турске војске.

– Тога Хасан-пашу, за данка у крви, стриц је, поред седам својих синова, дао Турцима у јањичаре. Касније је Хасан, као велики војсковођа, дошао у билећки крај и чуо причу о свом пореклу. Мајци је тада подигао цркву да се Богу моли. На каменом улазу богомоље дао је уклесати крст, полумесец и осмокраку розету, а недалеко богомоље је гомила у којој му је, пошто је то наредио Хасан-паша, стриц жив закопан. Ко би год пролазио поред те гомиле бацио би на њу камен и говорио – „на ти беже, да ти је теже”, приповеда Чедомир – Зено Поповић.

Прича о камену херцеговачком, је и прича о информбировцима који су, за Титова времена, робијали у билећком крају. У билећком „Голом отоку”, као су мештани звали апсане, робијало је, све до 1956. године, готово пет хиљада оних који су, макар мало, окретали главу Стаљину. Ти и такви су радили у каменолому Дракуљица.

– Од камена клесаног рукама оних који су били против политике Тита и Партије, у Билећи су ницали стамбени блокови. Цели квартови у којима су становали они други, Титу одани кадрови. Или они који су то тек требали постати, наставља Зено причу о не тако давним временима.

У херцеговачком, билећком кршу, корени су и Душана Вукотића и Карла Малдена и Фадила Хаџића и Меше Селимовића и Моме Капора и Владимира Дедијера... И Ратка Новчића из билећке Врањске. Када би тог Ратка неко, макар мало, пропустио кроз шаке плакао би, али када би му крв потекла из прста којим би, за босоногог дјетињства, закачио камен, веселио би се. Јер никада рана од камена Ратка није болела. Камен се у Херцеговини воли и кад од њега боли. На камену се у Херцеговини и рађа. Са каменом се расте. Од камена се живи...Под каменом се и умире.