Маске из кућне радионице

Заштитне хигијенске маске за лице ових дана се обавезно носе у градском превозу и свим затвореним јавним просторијама због епидемије вируса ковид 19. Без њих се, као и без личног документа, не излази из куће, у противном – следи новчана казна.

Осим медицинских или хируршких маски, многи суграђани бирају и шивене. Креативци су се досетили да их дизајнирају и учине практичним и лепим. Међу њима је Даница Ђукић, доктор економских наука. Са машине за шивење она је скинула прашину још у марту и почела да шије маске за своју петочлану породицу, комшије и многобројну фамилију. Брзо се у томе извештила, а у помоћ су јој притекле тринаестогодишње кћерке, близнакиње Максима и Марлена, док су син Лука и супруг у овом послу велика подршка.

– Маске је првих дана пандемије било тешко набавити па сам дошла на идеју да их сама осмислим од материјала који ми је доступан у кући. Користим различите боје и десене. У обзир долазе све врсте тканина, али се показало да је постељно платно најбоље. У протеклих месец дана шила сам повремено, али чим је вирус поново запретио прионула сам на посао па сам за машином свакодневно – истиче Даница.

Она додаје да је са ћеркама експериментисала и око облика и величине ових сада важних реквизита.

– Као „држаче” маски користиле смо траке, гумице, дебље кончиће... али смо утврдиле да су за дуготрајну употребу практичне оне које имају ластиш – истиче економисткиња и напомиње да је ово што сада ради са својим школарцима више од хобија. Девојчице кроје, а њихова мајка шије. У првом таласу епидемије оне су маске из мале кућне радионице упућивале у Дом здравља у Лесковцу. И друге здравствене установе у Јабланичком округу добиле су маске ове вредне Чукаричанке јер је то родни крај њених родитеља.

Радни елан Даници је дала уметница Тамара Калинић која је на Инстаграму удружила све оне који желе да шију за здравствене раднике широм Србије. Тако се формирала група од педесетак чланова.

– Тамара је успела да прибави донације у материјалу па нам је пролетос слала да бисмо што више помогле онима којима је потребно – истиче Даница.

Присећа се да је научила да шије још у детињству.

– Лекције шнајдерског заната преносе се с колена на колено. Моја прабака Борка имала је тридесетих година прошлог века кројачки салон у Косовској улици и њене муштерије биле су многе престоничке даме и господа – прича Ђукићева.

Она у овим данима, када се бринући о сопственом здрављу уједно бринемо и о здрављу људи у свом окружењу, цитира речи енглеског песника Џона Дона: „Ниједан човек није острво.”

– Урадимо колико можемо. Извући ћемо се из ових тешкоћа, а успут унапредити културу и радост давања – поручује Даница Ђукић и својим примером то и доказује.