Чему та гунгула

Најава мера које је председник државе предложио у борби против короне деловала је као окидач да се неколико хиљада грађана, на позив Срђана Нога, окупи испред зграде Народне скупштине. Протест окупљених убрзо се отео контроли па је дошло до насилног упада најмилитантнијих у зграду скупштине, одакле су релативно малобројне полицијске снаге успеле да их истисну. Међутим, насиље се убрзо пренело на околне улице, где је дошло до сукоба демонстраната и полиције. Демонстранти су на полицију бацали бакље, каменице и флаше, а успели су да запале и три полицијска возила. Полиција је узвратила пендрецима, а у растеривању демонстраната користила је сузавац и специјалну коњичку јединицу. Након што су демонстрације разбијене, мање групе демонстраната кружиле су градом и током ноћи.

Осим самог повода, наизглед ништа друго није било различито у односу на сличне догађаје који су се на београдским улицама дешавали и раније, било као реакција на „параде поноса” или неке друге догађаје, након којих би хиљаде углавном младих и гневних људи дошле у сукоб с полицијом. Ништа битно другачије нису биле ни интерпретације догађаја. Организатори и они који су покушали да искористе демонстрације за своје циљеве указивали су на бруталност полиције, а представници власти на насилност и вандалско понашање демонстраната. Тако је било и овог пута, с том разликом што су у праћењу догађаја били много активнији такозвани опозициони медији.

У зависности од медија, читаоци су могли стећи утисак да је полиција добила налог да из чиста мира туче и малтеретира пролазнике и мирне грађане, односно да су неким чудом с филмске траке на улице Београда искочили орци и тролови с циљем да пале контејнере и ломе све чега се дохвате.

Заправо, ниједна од те две слике не одговара стварности. Нема сумње да је, као и свуда и у свим случајевима када полиција користи силу, било и њеног прекомерног коришћења. Али преувеличавање таквих инцидената, као и обично, нема циљ да спречи такве појаве нити кажњавање виновника, већ је у функцији стварања представе да су демонстранти невине жртве бруталне власти. Тиме се, с једне стране, подстиче револт грађана и покушава да се омасови протест, а с друге стране, преусмерава бунт с конкретних циљева на дестабилизацију целокупног режима. С друге стране, власт покушава да читав протест поистовети с милитантним групама и тако делегитимише основне захтеве демонстраната.

У оба случаја, међутим, ван фокуса остају циљеви, контекст, узроци и последице сукоба.

У конкретном случају, протест је почео и пре него што су обнародоване конкретне мере, које је требало да представи Кризни штаб. Иствремено, из најаве председника било је јасно да је држава усвојила главне примедбе које су јој упућене током ванредног стања, те да сада неће бити потпуне рестрикције кретања за различите категорије грађана. Из тог угла посматрано, правог повода за протесте није ни било. То указује да демонстрације нису биле само израз спонтаног окупљања грађана због увођења рестриктивних мера, већ су осмишљене првенствено ради дестабилизације власти.

У том смислу је тачна примедба коју упућује власт да опозиција користи корону за политичке циљеве. Но, такво моралисање равно је ономе које користи опозиција када истиче да власт користи сваку ситуацију да оно што су њене државне обавезе и послови представи као свој политички успех. Другачије речено, нема ничег необичног у коришћењу криза у политичке сврхе. Историја политичких борби казује да су управо кризне ситуације биле посебно погодне за разне буне. Уосталом, историја буна и покушаја различитих револуција у високој је корелацији с хронологијом сушних, односно гладних година и свеколиких криза.

Међутим, ако се имају у виду резултати недавно одржаних избора, односно подршка коју је добио бојкот, мало је вероватно да постоји критична маса да се на улици преузме власт. Па чему онда сва та гунгула?

За одговор на то питање ваља имати у виду и контекст у којем се све дешава. Након готово двогодишњег прекида, у наредних неколико дана требало би под окриљем ЕУ да се наставе разговори између Београда и Приштине. Треба, међутим, имати у виду да, из различитих разлога, наставак тих разговора многим битним актерима не одговара. Једнима не одговара формат у којем се воде, другима не одговара чињеница да се уопште воде, трећима се не свиђа тренутно неравноправан однос снага преговарача…

Наравно, на унутрашњем плану, ванпарламентарној опозицији одговара да на овај начин покаже да још постоји, а чак и власт има своје разлоге да благонаклоно гледа на протесте док су под контролом и док не могу да је угрозе.

Као и до сада, показаће се да разлике у интересима, које у почетку протеста подстичу њихову масовност, после извесног времена доводе до подела, а најтеже разочарање доживеће они који су на протест дошли чиста срца, без калкулација и предумишљаја. Таквих је, међутим, и у овим демонстрацијама било изгледа најмање.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa