Обрачун у „наранџастом” тиму

 Украјина је поново на самој граници политичке кризе. Овог пута и буквално. Наиме, када су пре десетак дана двојица депутата Врховне раде (парламента) Украјине – Игор Рибаков и Јуриј Бут – одлучили да иступе из владајуће „наранџасте коалиције”, дотадашња парламентарна већина је аутоматски спала испод магичне бројке од 227 неопходних посланика. На иначе лабавој клацкалици између „позиције” и „опозиције” ово је било сасвим довољно да се створи нека врста вакуума, тачније простор за формирање нових коалиција, или чак и расписивање превремених избора. 

Оптужити Рибакова и Бута да су својим деловањем угрозили политичку стабилност државе било би, у најмању руку, необјективно. Подсетимо, колико недавно, припадници „Блока Јулије Тимошенко”, иначе већинског партнера у владајућој коалицији, блокирали су скупштинску говорницу не дозвољавајући шефу државе Виктору Јушченку да се обрати посланицима. Најчудније у свему је било то што је тим чином парламентарна већина, практично, блокирала сопствени рад. Опозицији је остало тек да гледа шта се дешава и задовољно трља руке чекајући расплет.

Огољена политика

Од тренутка када је Леонид Кучма 23. јануара 2005. окончао свој други мандат као председник Украјине, политичка сцена бивше совјетске републике као да се претворила у поприште за неспоразуме, међусобне нетрпељивости, па и подвале... Тешко би било рећи да је све почело крајем 2004. када је за Кучминог наследника изабран Виктор Јанукович. Проблеми су већ имали своју подужу историју засновану на остацима бирократског размишљања, укорењеним током постојања СССР-а, и комбинованим са многобројним странпутицама транзиције.

Јанукович се није дуго радовао, срушен је неколико дана по објављивању изборних резултата за које се испоставило да нису баш сасвим регуларни. На сцену су, праћени до тада невиђеном глобалном медијском пажњом, ступили предводници „наранџасте револуције” – Виктор Јушченко и Јулија Тимошенко. Украјина је „упловила у свет”. Њеним житељима смешила се права политичка идила, а такозваном демократском блоку широм су отворена сва врата, укључујући и она у Бриселу, у седиштима ЕУ и НАТО.

Али, вратимо се „остацима бирократског размишљања, укорењеним током постојања СССР-а, комбинованим са странпутицама транзиције”. Јушченкове амбиције су се нашле пред зидом амбиција његове „револуционарне другарице” Тимошенкове. И што је по шефа државе још неповољније, његов углед међу бирачима, за разлику од угледа Тимошенкове, кренуо је у суноврат. У супротстављању стабилно моћном Јануковичу „наранџастом пару” није преостало друго до да свој савез оголи до краја и сведе га на ниво пуке рачунице за политички опстанак. Коначан резултат су извели горе поменути Рибаков и Бут.

Није Украјина много другачија од других држава бившег Источног блока којима је судбина наменила улогу транзиционих заморчића. Кроз сличну причу су прошли и други. Али политичка стабилност Украјине, због њене величине, географског положаја, броја становника, историје... јесте фактор који може и те како да утиче на слику већег дела Европе. Не чуди стога што у Кијеву све чешће имају шта да траже мисионари из САД, НАТО-а, ЕУ, или из Москве.

Ипак, суштина приче је у очигледној непринципијелности коалиције створене после ванредних избора у септембру прошле године. Тада смо писали како је до распуштања претходног сазива парламента дошло због неконтролисаних „трансфера” депутата из једне партије у другу, претераних амбиција Јулије Тимошенко, превртљивости социјалисте Александра Мороза и Јушченкове упорности у доказивању да је он једини и неприкосновени ауторитет у земљи. Понеки од поменутих проблема у међувремену су испеглани али, како се испоставило, на шавовима је мало рађено. А управо су Рибаков и Бут ти шавови – први је припадник Блока Јулије Тимошенко, други члан партије „Наша Украјина–Народна самоодбрана, званично, коалиционих партнера. И што је најинтересантније, ни један од поменуте двојице се не одриче депутатског мандата чиме, практично, стварају ситуацију у којој ни „позиција” ни „опозиција” не могу да обезбеде парламентарну већину.

Обрачун „наранџастих партнера”

Како ће се из настале ситуације ишчупати шеф државе и парламент тешко је проценити. Иако, према украјинском уставу, званична владајућа коалиција наставља да функционише, питање је како може да обезбеди већину за изгласавање било каквог законског акта. Према Виктору Јануковичу преостају две могућности: стварање нове коалиције у коју би, наравно, ушла његова Партија региона, или расписивање нових избора. Да ли ће ту нову коалицију тражити Јушченко или Тимошенкова, или можда обоје (наравно, свако за себе), видеће се ускоро.

Како год било, утисак је да се цела прича своди на обрачун Јушченка и Тимошенкове. Наиме, идуће године биће одржани председнички избори који су за актуелног шефа државе животно важни. Уколико изгуби ту битку тешко да ће успети да се одржи на политичкој сцени као јак играч. Судећи према статусу партије „Наша Украјина”, чији је лидер, Јушченко може да рачуна на гласове једва десетак одсто сународника. Али, евентуалним губитком власти председник остаје и без подршке Запада. А та је цена и те како висока.

У међувремену, Јулија Тимошенко вредно сакупља поене за сопствену председничку кандидатуру. Судећи према расположењу Украјинаца, има чему да се нада.