Сви смо ми Новопазарци

Очекујући јединство у послушности Александар Вучић неочекивано је наишао на јединство у отпору и по генерацијској вертикали и по друштвеној хоризонтали, па је у кратком распону времена био приморан да темељно коригује две своје одлуке везане за борбу против новог налета пандемије.

Председник је најавом затварања студентских домова у Београду, односно завођења полицијског часа у главном граду, изазвао бурне уличне протесте и нереде широм Србије, па се испоставља да му је улица опаснији изазов него вирус.

Уместо да покуша да отклони сумње да управља кампањом дезинформисања и прикривања размера епидемије, да цензурише податке и њима манипулише, да ућуткује медије, власт неће, не може или не жели да види да струже нерве хиљада људи тврдећи да су за драматичан скок броја заражених и умрлих криви „разуларени грађани”.

Властодршци неће, не могу или не желе да схвате да иза последње ерупције дуго потискиваног незадовољства стоје људи који не пристају да их у карантин шаљу они који се јавно оглушују о све прописане мере предострожности.

Могла је власт да незадовољницима у Новом Пазару барем изрази саучешће, могла је боље да размисли пре него што студентарију из београдских домова оптужи да оргијају по клубовима, могла је огорченим људима по Београду, Новом Саду, Нишу или Крагујевцу да каже: пожурили смо с новим полицијским часом. Извините, погрешили смо.

Могла је, али није. Уместо тога, потура се бољшевичка теза „унутрашњег и спољног непријатеља”, по којој улично насиље мањине треба да заклони оправдани бес већине. Тврди се да „лажна политичка елита” уз подршку страних служби покушава да дестабилизује земљу и узме власт. Нетачно. Већина која је излазила на улице и тргове Србије није за насиље, још мање је занима да руши Вучића – што не значи да није љута на председника који је себи славодобитно, али прерано, окачио ленту ратног победника над короном.

Неинвентивна, у суштини кукавичка матрица понашања власти утврђена је у Новом Пазару, када је премијерка метално хладно одржала слово које би приличило комесару КП Кине у Вухану: све је завера политичких противника, корона се злоупотребљава и све у том агресивно-нихилистичком стилу.

Председник државе је одмах после тога „конкретизовао” ситуацију идентификујући љутите Новопазарце с нарко-дилерима и криминалцима, онако како обично гласе његови аргументи у недостатку правих аргумената.

Потом је кривица пребачена на студенте. У интервјуу за РТС, који је био врхунац ароганције, бахатости и понижавања новинара, најавио је да ће се затворити студентски домови по Београду.

Зна ли Вучић коме се обратио? Станари студентских домова нису активисти клабинга. Њих су, максимално се одричући, осиримашене породице послале за Београд да заврше студије и – дај боже – оду на Запад. Они уче.

Хиљаде студената је одмах после његовог говора из својих домова кренуло у марш ка скупштини. Одлука о исељавању из домова одмах је повучена.

Вучић се у међувремену исповедио: погрешио је што је отпутовао, што у Новом Пазару није ангажовао војску да помогне, а довољна су два дана без њега да се разуларе и корона и грађани.

Да би се обезбедио док је у Паризу и Бриселу, затражио је да се Београд закључа од петка до понедељка. Кључ би да стави у свој џеп. Одмах је кренула масовна мобилизација преко друштвених мрежа.

Председник је поново пустио премијерку да прва најоштрије осуди „вандализам поличара који стоје иза насилног упада у Скупштину”, док је он дан касније упад окарактерисао као „најбруталније политичко насиље”.

Тек у пола гласа је прихватио да постоје незадовољни „пристојни и мирни људи”, али његови таблоиди давали су тон говорећи о „наводно спонтаном окупљању”.

Вучић је осудио агресивност оних који су вређали, каменовали и ударали снаге реда и палили полицијске аутомобиле. Придружујем се осуди. Слажем се да се у свакој држави штити институција парламента. Прихватам да се полиција сатима понашала уздржано, пре него што је прешла на сузавац.

„Пристојни и мирни људи” су се тада разишли, а остали су махом националистички десничари, рент-а-навијачи и бунтовна младеж пуна адреналина.

„Грађански Београд”, који помиње Вучић, јесте било срамота док је посматрао како му „краду” суштину протеста. Уверен сам да је група која је упала у зграду парламента формација задужена од надлежних да дискредитује протест. Вешала на Теразијама 2019. и ломљење врата скупштине 2020. су део исте наменске провокације. Добар бизнис (ДБ) сценариста „дубоке државе”.

Наравно да су се у протесте умешали десни екстремисти, страни плаћеници, навијачи и хулигани, али масовна акумулација оправданог беса демантује председника који се држи става да неће да слуша „патриотске придике”. Нису ово придике. Ово је порука незадовољне Србије. Сви смо ми Новопазарци.

После свега овога људи ће још мање веровати властима – уколико не покажу разумевање за своје грађане. И Кризном штабу – уколико настави да поданички издаје струку. И полицији – уколико не санкционише десетину жандарма који су брутално претукли младића насред Теразија да би га припадници Интервентне јединице непомичног пребацили на тротоар – како би прошли џипом.

Да ли Вучић и напредњачка власт губе осећај за реалност, да ли је реч о погрешним проценама или је у току надмено инаћење с народом?

Уколико власт не препозна спонтаност народног беса, уколико стално сваљује кривицу на неког другог, наставиће да се уљушкује у виртуелној стварности која је у све драматичнијем раскораку с догађањима на улицама. Балон тада мора да пукне.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa