Белешке о осећањима

До отварања 48. октобарског салона дели нас још седам дана. Лоран Хеђи је трећи уметнички директор који долази из иностранства, од како је, пре неколико година установљена међународна концепција ове угледне и најстарије манифестације визуелних уметности код нас. Његови претходници, подсетимо, били су Анда Ротенберг и Рене Блок.

Лоран Хеђи је пре неколико дана стигао у Београд и укључио се у убрзане припреме на лицу места. "На Салону излаже око 70 уметника и верујте, са свих 70 сам успео да разговарам и да се договорим, током протеклих месеци", каже Лоран Хеђи кустос који је првог септембра обележио 30 година рада. Тренутни ангажман Лорана Хеђија је место директора Музеја модерне уметности у Сент Етјену у Француској. Био је директор Музеја модерне уметности – Фондације Лудвиг у Бечу и оснивачки директор Центра за савремене уметности у Напуљу. У његовој биографији убележено је и да је био један од кустоса на 45. Бијеналу у Венецији, уметнички директор Тријенала скулптуре у Штутгарту(1995), кустос Првог бијенала у Валенсији (2003)...

Лоран Хеђи је још на првом, мартовском представљању концепције овогодишњег Салона обећао топлу, емотивну изложбу која се фокусира на "мале људске реалности и скептична је према глобалистичким и тоталитарним концептима".

– Ова изложба одражава моју визију о микронаративима. Желим да позовем све посетиоце да сагледају антрополошко порекло уметности које је заправо позадина тих микронаратива. У данашњем свету људи желе да привуку пажњу тржишним вредностима. Ја нисам против тржишта, али уметност не би требало да му буде подређена и да тржиште буде искључиви узрок њеног опстанка. Такође не тражим уметност спектакла, која ће привући људима пажњу, већ уметност која говори о стварним људским проблемима, и у том смислу желим да људи схвате како им је таква уметност потребна.

Упркос бројним естетским разликама, много је уметника који желе нешто да нам дају, да нам кажу, да нас позову да погледамо њихове мале уметности. Мале не у смислу вредности, него такве које се фокусирају на микрокомуникације између уметника и околине. Има много дела која функционишу као лични дневник, опсервације, мале белешке о осећањима, говоре о необичним малим, али стварним емоцијама. Видећете дела која говоре о телесним осећањима, о ситуацији између човека и жене, односу младог и старог, о људским бићима, објашњава у разговору за "Политику" Лоран Хеђи.

Уметнички директор Салона наглашава да одабране радове одликује висока интимност, али не у смислу егзибиционизма, већ отворености. "То је као када уђем у нечији стан и затекнем неки мали неред који заправо открива део личног живота те особе".

На централној изложби доминирају имена жена-уметница, са цртежима, акварелима... "Амерички критичари одређују њихове радове као "story telling", али ја бих рекао да то нису приче, већ мале опсервације које они са нама деле.

– Марија Бусман, уметница из Аустрије, излаже цртеже са темом дијалога између разних бића, понекад и њихових сенки, Фрауке Богаш из Немачке показаће нам сензибилне цртеже осветљених простора, семена које клија, баште у ноћи, а на цртежима Сандре Васкез де ла  Оре видећемо људско тело у вези са религиозним објектима, уметничким симболима, вуду представама. Франсоаз Петровић, француска уметница, прави дивне сензитивне аквареле о људском телу и о деловима тела повезаним са објектима фантастичне фигурације. Фантастичне идеје везане за пројекцију људског тела као тему узимају и корејски уметници.

И док ће први део ове велике изложбе тећи под називом "Искушења малих реалности – микро друштва", други део односи се на представљање дела уметника из три светске метрополе, па је означен као "Урбана раскршћа – Њујорк, Париз, Сеул". На питање по чему је данас Сеул интересантан у уметничком смислу, и зашто је поред америчког и европског центра изабран баш овај град у Азији, а не на пример Токио или Шангај, Лоран Хеђи одговара:

– Нисам желео да правим омаж Токију јер је он био важан шездесетих година прошлог века за време покрета флуксус. Млада генерација, данас, инспирисана је хај-теком и новим медијима. Даље, ако говорим о Кини, и Пекинг и Шангај су заробљени у канџама тржишта, великих уметничких сајмова, галерија. Пекинг је у оковима економије, па је уметност декорација те економије. У Кореји сам, насупрот овоме, видео нову врсту темељног истраживања психолошког контекста. Фрагилност, интимност, психолошко ангажовање, мекоћу у односу на високе технологије, одсуство мегаломаније и спектакла, нисам нашао ни у Кини, ни у Јапану. И када је реч о Европи, можда би многи куратори изабрали Лондон, али ја сам се определио за Париз као космополитски, пријемчив, као место за нове наративе у људском смислу, објашњава Хеђи.

Позицију Београда на раскрсници великих уметничких центара, наш саговорник дефинише чињеницом и личним уверењем да Београд има карактер великог града. Цитира своја два асистента који су први пут у нашем главном граду и који су, према Хеђијевим тврдњама, независно један од другог одмах изјавили да осећају метрополитски дух у Београду.