Доносим одлуке сама

У овој српској хумористичко-драмској серији, чији је творац Ђорђе Милосављевић, Петровићева се завукла у ципеле Београђанке Људмиле, која се, бежећи од родитеља, смешта у студентски дом и дели собу са Невеном, Ружицом и Марином, девојкама из различитих крајева Србије које су дошле на студије у главни град.

Да прихвати улогу, како каже, Ленку је привукла сама прича (о младима и њиховим амбицијима, односу придошлица и Београђана, надањима и жељама, успонима и падовима).

‒ Мислим да је ова серија донела неку нову енергију и, судећи према реакцијама публике, и они су то осетили ‒ каже ова глумица за „ТВ Ревију”.

Због обавеза на факултету, ипак није могла да остане на овом пројетку до самог краја, на жалост екипе и гледалаца. Тако је Људмилу оставила Ани Вучић, али је она ипак довољно обележила почетак њене каријере и постала јој драга.

Питали смо је шта то Људмила и она имају заједничко, а шта их разликује.

‒ За почетак, ја нисам хипохондар, немам фобије и никако нисам штреберка. Заједничка нам је можда та уметничка црта и стил облачења. Пола костима бих највероватније откупила ‒ признаје наша саговорница.

Љубав према сцени и камери и глумачки таленат, ова млада уметница наследила је од својих родитеља, такође глумаца ‒ Олге Одановић и Драгана Петровића Пелета, који су је одмалена водили на пробе и снимања, те у њој пробудили жељу да и сама буде део таквог света.

Али иако је они сада у потпуности подржавају у уметничком путовању које је започела, у почетку је крила од њих да уопште жели да постане глумица.

‒ Тачно је да сам крила, али ја вероватно живим у заблуди да они то нису знали... Сигурно јесу ‒ помишља.

Сада, на завршној години студија глуме, њена жеља се више не доводи у питање. А када треба да одлучи хоће ли да прихвати неки пројекат, воли и да чује мишљење и савет својих родитеља.

‒ Али ипак на крају донесем одлуку сама. Интуицију за руку! ‒ наглашава.

Како су је одмалена водили са собом на посао, са улогама својих родитеља је, наравно, добро упозната.

‒ Волим да их гледам у позоришту. Издвајам њихове улоге у представама „Царство мрака” и „Тре Сореле” (комад Народног позоришта, у режији недавно преминулог Игора Вука Торбице, у ком Олга Одановић тумачи Матрјону, и комад Звездара театра, у режији Милана Караџића, у ком Драган Петровић игра Јојоа) ‒ издваја Ленка.

Од почетка пандемије вируса корона и проглашења ванредног стања у Републици Србији, као и многе професије, посао уметника налази се у незавидној ситуацији. Ипак, у целој немогућности рада, многи од њих почели су да цене успорено и новоослобођено време, налазећи нове начине за његово употпуњавање. Тој групи припада и наша саговорница.

‒ Била сам изненађена када је почело и било ми је потребно време да прихватим новонасталу ситуацију. Циљ ми је био да се добро организујем. Никако нисам желела да протраћим време које ми је дато ‒ признаје млада нада српског глумишта.

Питали смо је какви су сада њени планови и чиме је тренутно заокупирана.

‒ Не волим превише да планирам. Тренутно радим на дипломској представи са својом класом и то је приоритет! ‒ наглашава Петровићева.

Она студира глуму на Факултету драмских уметности у Београду у класи професорке Марије Миленковић, заједно са Вукашином Јовановићем, Станиславом Николић, Петром Ђурђевићем, Јаном Ивановић, Машом Ђорђевић...

‒ Моја класа је моје уточиште! То је скуп младих, вредних, лудих, љубавних људи... Волела бих да се публици класно представимо нашом дипломском.

За почетак ‒ рекла је Ленка.

Ленку Петровић гледамо и у тинејџерском серијалу „Муке једног Лава“ заједно са младим колегом Драганом Секулићем. Сценарио потписују Марко Пиштало и Кристина Ђуковић,  а серија се бави свакодневним проблемима које муче једног тинејџера... Наишла је на позитивне критике и добар пријем код млађе генерације....