Русија у улози коректора

Русија се све одлучније приклања новој улози у глобалној политици. Клуб најмоћнијих светских сила, којем и она припада, добио је у протеклим годинама нове чланове, неки ка томе тек теже, а неки стари су се у међувремену повукли. Доба поделе утицаја оружјем су минула, преостали су само локални ратови који више спадају у „надлежност” трговаца оружјем него војних команданата.

У новонасталим околностима улога коректора за Москву је, по свему судећи, најприхватљивије решење. Било да је намењена дешавањима на теренима Блиског или Далеког истока, залеђеним капама наше планете или у самом срцу Европе. С јасно дефинисаним сопственим интересима, Русија и у тешким приликама изазваним пандемијом короне иде утабаним стазама.

Не чуди стога све јасније приклањање водећих европских земаља источном суседу. Сви разлози за евентуалне међусобне несугласице практично су обесмишљени оног тренутка када се 1945. над куполом тадашњег Рајхстага у Берлину завијорила совјетска застава. Све после тога било је лечење рана, али не и подгревање осветничког анимозитета покопаног заједно с милионима изгинулих у светском рату.

Европљани су свесни тога да немају снаге да сами контролишу односе између САД, Русије и Кине. Неком јату морају да се приклоне, а Москва им је, објективно, у том троуглу најближа. Уосталом, источни сусед им је и историјски и културно гледано – најприхватљивији.

Исхитреним „одласком” Велике Британије из европске породице Немачка и Француска су се, на неки начин, затекле незаштићене. САД су доживеле фијаско: расни немири, огроман број оболелих од ковида 19 (посебно међу сиромашним слојевима становништва и припадницима оружаних снага), пожар на војном броду код Сан Дијега који данима није могао бити угашен, па и то што су Американци због изградње руског гасовода „Северни ток 2” морали да прибегну разним санкцијама (не баш успешно), најбоље указују на то да су у Вашингтону многи конци – попуцали. Слични малери догађали су се и догађају се и другима, али не износе се на сва звона. То је питање угледа.

Недавно је Пентагон одлучио да из Немачке повуче 9.500 својих војника, уз објашњење да Берлин не пристаје да у фонд НАТО-а годишње уплаћује два одсто свог БДП-а. Одлуком Брисела само је потврђена недавна тврдња француског председника Емануела Макрона да алијанса више није спремна да „беспоговорно” прискочи у помоћ било којој својој чланици. Обавеза Америке у таквим ситуацијама не само да је доведена у питање већ, практично, више и не постоји.

У игру ускаче – Кина. Москви одговара то да део свог терета у односима са Вашингтоном пребаци Пекингу на леђа. Да се не уплиће у сукобе који нису њени. Напротив, да у њиховом разрешењу пронађе корист за себе. Време великих ратова минуло је оног тренутка када су се сви њихови потенцијални учесници опремили довољним залихама нуклеарног наоружања и ракетама способним да погоде било коју тачку на кугли земаљској. За све њих мир је постао једини излаз. А за мир је потребна – мудрост.

Ослањање Москве на Пекинг није нелогичан потез. Азијски џин је, попут некадашње царске Русије, вековима био затворен за спољни свет. Живело се по другим правилима, која су у немалој мери подсећала на војно устројство. Али, хиљадугодишња империја се после многобројних преврата, унутрашњих сукоба, ратова, проласка кроз епоху комунизма Мао Цедунга, уздигла до државе која је овладала свим технолошким и социјалним ресурсима за које су многи сматрали да оличавају само свет либералног капитализма.

Данашња Русија има специфичну позицију у свету. Довољно је јака да вештим лавитирањем између те нове Кине, САД и Европе може да игра улогу коректора. У тренутку када монополарност убрзано прекривају сенке прошлости и када се тражи нови, прагматичнији начин размишљања, стабилност постаје главна врлина. А свет је на евроазијског џина увек гледао као на непромењиву творевину. Још од царских времена, и кроз најтеже ратне тренутке, па и револуционарне преврате.

Уз то, сарадња Москве и Пекинга већ дуже време је устаљена ствар. На источним границама Русије годинама функционише споразум по којем кинеска страна може на најближим деловима руске територије да насељава своје грађане који се овде баве пољопривредом или индустријском делатношћу. Омогућено им је чак да формирају насеља и подижу читаве градове.

Европа има о чему да размишља…