Задужбина краља Стефана

Пространа зелена зараван, украшена разноврсним дрвећем и бујном вегетацијом, обдарена плодним земљиштем и бистром водом која извире свуд наоколо, са једне стране излази на кристално чисту реку, док је са друге, западне, окружују високе, стрме литице планина… Ово је место заиста изузетно погодно за манастир, забележио је почетком 15. века Григорије Цамблак, аутор „Житија Светог Стефана Дечанског“.

Богоугодна раскош природе коју је овако описао игуман манастира Високи Дечани, и једноставна, складна лепота самог здања, задужбине славних српских краљева, очарали су, до дана данашњег, и многе друге духовнике, али и уметнике, владаре и обичне људе, путнике намернике. Међу њима и италијанског мисионара Боневентуру да Палацуола (1637) који се дивио величанственим манастирским фрескама; руског научника Александра Федоровича Гилфердинга (1859) увереног да пред собом има најсавршенији пример византијске сакралне архитектуре и Британку Мери Едит Дурам (1904) опчињену не само умешношћу неимара који су изградили Високе Дечане, већ и њиховом очуваношћу, тако да „не чуди што су Срби задржали веру у заштитничку моћ свог светог краља, и што сматрају да у целом свету не постоји ништа лепше од овог места“.

Манастир је 2004. сврстан на листу светских добара непролазне вредности и налази се под заштитом Унеска као део цивилизацијског културног наслеђа. У образложењу је наведено да су његове фреске „један од највреднијих примера такозване ренесансе Палеолога у византијском сликарству“ и „драгоцен запис о животу у 14. веку“.

Краљеви - ктитори

Изградња Високих Дечана је почела 1327. године у питомој удолини крај реке Бистрице, испод планинског масива Проклетија, између Пећи и Призрена, дугогодишње престонице династије Немањића, под ктиторством краља Стефана Уроша III Дечанског. Главни протомајстор, фра Вита из Котора, подухватио се изградње цркве Христа Пантократора (Сведржитеља) у духу јужноприморске градитељске школе. На радовима је окупио, како се наводи у списима староставним, „велико мноштво уметничких и вештих мајстора“, а посао је надгледао архиепископ Данило II.

(/slika2)Краљ Стефан Дечански је 1330. издао ктиторску повељу којом је богато обдарио своју задужбину, па је после његове смрти започето дело наставио син, цар Душан, и достојно га окончао 1335. године.

Након Косовске битке Високи Дечани су запали у тежак положај, јер је због имања које су му отели осиромашио, све док му 1397. године није притекла у помоћ кнегиња Милица са синовима. У другој половини 16. века и у наредних стотинак година, у време обнове Пећке патријаршије, настају боља времена и за Високе Дечане, али су у доба велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем овај манастир опљачкали Турци. Крајем 18. века почиње обнова манастира, која се наставља и у 19. веку.

Црква, конаци и ризница

Црква Христа Сведржитеља у Високим Дечанима спада међу највеће и најлепше грађевине средњовековне Србије. Направљена је од мермерних плоча у три боје, а по градитељској сложености представља јединствен спој византијског стила са западним - романским облицима, готичким сводовима и преломљеним луковима - који се уклапа у традиционалну српску уметност. Храм је дугачак око 36 метара, широк 24 метра, а висина куполе достиже 29 метара. Централни део цркве је петобродни и над њим је купола која се ослања на четири стуба, док је припрата троброда и нешто ужа и нижа. Четири портала на њеним зидовима украшена су богатим скулптурама, а најраскошнији је западни, где је приказан Исус Христос са два анђела.

(/slika3)Уз дечанску цркву су саграђени и конаци са монументалном заједничком трпезаријом, манастир је ограђен високим зидом са кулом изнад улаза, а у непосредној близини здања подигнута је и манастирска болница.

Осликавање цркве потрајало је од 1335. до 1350. године, а задатак да разноврсним призорима из Библије и историје хришћанства украсе огроман простор поверен је најбољим живописцима Душановог царства. Радили су у неколико група, додуше неједнаке умешности, али су резултат њиховог напора мноштво и квалитет (око 10.000 појединачних ликова и више од 20 циклуса) по којем дечанске фреске предњаче у српском средњовековном сликарству, а по неким мишљењима представљају и зачетак моравске школе сликарства. Аутори су остали безимени, с изузетком „грешног Срђа“ који је на једном месту оставио свој потпис.

Међу најзапаженијим фрескама су оне које приказују седам васељенских сабора (на сводовима цркве), циклус о Светом Ђорђу, и лозу Немањића са Стефаном Немањом као родоначелником. Лик Стефана Дечанског се на фрескама појављује четири пута, а његовог сина, цара Душана, чак пет.

Ризница Високих Дечана се истиче по богатству предмета, уметничком домету и историјском трајању, оцењују стручњаци. Посебно је вредна галерија икона, од оних са старих иконостаса из 14. века, до новијих из 19. века. Својеврстан драгуљ збирке је игумански престо из 1335. године, као и ћивот за мошти Светог краља из истог периода. Понос манастира је збирка од 150 рукописних и старих штампаних књига из протеклих седам векова, а љубитеље старина привлаче и задужбинске повеље и крстови краља Стефана Дечанског (који је сахрањен у владарском маузолеју Високих Дечана) и цара Душана.

Оштећене испоснице

Левом страном Бистрице, узводно десетак километара, све до села Горње Белаје, на окомитим стенама изнад манастира простиру се чувене дечанске испоснице: Светог краља Стефана Дечанског, свете Јелене (сестре Стефанове), светог Јефрема (монаха и књижевника два пута бираног за патријарха Српске православне цркве у 14. веку), средња и Белајска испосница (храм Пресвете Богородице, у којем се налази фреска Свете тројице у лику три анђела у једном телу).

Све манастирске испоснице су, на жалост, оштећене и обесвећене у рушилачким походима локалног албанског становништва, које је марта прошле године гранатирало и сам манастир. Био је то четврти терористички напад на Високе Дечане од 1999. године, а последња два су изведена након доласка Кфора на Космет. Кривци до данас нису откривени.