Ми нисмо „Њујорк тајмс”

Стварање немилосрдног непријатељског окружења догађа се у све више региона света, а ратови никада не почињу свом силином. Свиђало се то нама или не, одавно је почело. Амерички позив за стварање међународне антикинеске коалиције могао би да се заврши тако што 21. век неће бити обележен ширењем слободе на амерички начин него ће га покољења звати „кинеским веком”. Да ли ће та коалиција у настајању колективним идејама и мерама успети да убеди Комунистичку партију Кине да им „није у најбољем интересу да се овако понашају”? Хенрија Кисинџера, дипломату са контроверзним ставовима према улози САД у свету, Мајк Помпео данас између редова оптужује да је протраћио 50 година америчког фокусирања на прави светски проблем. Да ли је Кисинџер предвидео нешто што данашња Америка не може да прихвати? Око тога се можемо спорити.

ЧИЊЕНИЦЕ У МАГЛИ: Све то подсећа на отворено писмо новинара „Волстрит џорнала” упућено издавачу да су забринути због садржаја текстова који се објављују у рубрици „Ставови”. Запослени су своју бојазан изнели после објављивања текста републиканског сенатора Тома Котона у коме се заложио за спровођење закона према коме је савезна полиција овлашћена да делује како би се разбили насилни протести. То би довело људе у опасност – сматрају новинари. Забринути су и због тога што колумни сенатора из Арканзаса недостаје адекватна провера чињеница, као и због тога што његово мишљење одудара од текстова које пишу новинари овог листа. Чак одудара „у толикој мери да је текст противречан текстовима које пишу новинари ’Њујорк тајмса’”. На списку који је потписало око 280 новинара јесте и колумна потпредседника САД Мајка Пенса о „пренадуваном” страху од новог таласа вируса корона, а колумни је замерено да су чињенице селективно представљене и да је изведен погрешан закључак на основу полазних података. Издавач „Волстрит џорнала” је кратко упоредио захтев са општим трендом и одговорио: „Али ми нисмо ’Њујорк тајмс’”. Новинарски мото да су чињенице свете, а коментар слободан – данас је постао непримењив, јер се предано ради на томе да се управо чињенице у самом старту обавију маглом која постаје коментар.

ПАЗИ ШТА ЖЕЛИШ: Ако „Њујорк тајмс” држи монопол на чињенице, бесмислено је поставити питање да ли Запад заиста жели да види непријатеље не само у Кини него и у савезу Кине и Русије. И не само њих. Помпео је у Лондону заговарао нову стратегију која ће штитити америчку економију и „наш начин живота”, који, узгред буди речено, има ЕУ. „Ова држава сада води све ауторитарнију унутрашњу политику и све више показује непријатељство према слободи ван својих граница. Слободни свет мора победити ову нову тиранију.” Да не буде забуне: ово је рекао Помпео о Кини, а не Си Ђинпинг о САД.

Вашингтон по већ опробаном сценарију према руској претњи из 2017. затвара кинеске конзулате и упада на територију Кине, уводи санкције руским, кинеским и европским капиталним пројектима. Трамп је написао да су САД победиле у два светска рата – „предивни светски ратови који су били брутални и страшни”. Сада се вајка да је пребрз на „Твитеру”, али је чињеница да су два светска рата САД донела енормну добит и минималне жртве. Маршалов план, којим је финансирана обнова Европе куповином америчке робе, не само да је обезбедио раст америчке економије већ је и осигурао европска тржишта за њу. И након Првог светског рата САД су из позиције трговинског дужника прешле у статус највећег светског кредитора.

Зато чуди изненађење на политичком западу како то да Исток није спавао. Лансирање руског противсателитског оружја је протресло тек недавно основане америчке свемирске снаге иако се о томе говори већ годинама, па и деценијама. Имају и своје име – „убице сателита”. Познато је да скоро сваки сателит, свемирска летелица, америчка, руска или кинеска, има двоструку сврху. Једна од њих је увек војна.

ДА ЈАЧЕ ОД НЕ: ЕУ, као породица са много нерешених проблема деценијама гураних под тепих, тумара по небу премреженом сателитима. После исцрпљујућег самита, медији, нарочито немачки и аустријски, преплављени су написима да је Виктор Орбан победник договора о буџету и фонду за помоћ. Испоставило се да је холандски „господин не” Мајк Руте, тврди представник „штедљивих” – био немоћан и, по свему судећи, остаће упамћен као несолидарни лик који само нервира мање имућне. Одметнуте чланице (Мађарска и Пољска), које ни издалека нису у стању у ком су Италија и Шпанија (којих се ЕУ уопште није сетила на почетку епидемије) или Грчке (која је искусила ексклузивни немачки рецепт штедљивости) – могле би се назвати „убицама сателита”.

Својим театралним наступом, у коме је чак тврдио да не зна зашто га Руте мрзи, Орбан је успео да одгура у ситна слова повезивање владавине права чланица са износом који ће државе добити. Скандинавске државе ушле су у ЕУ с уверењем да ће њихова финансијска независност остати нетакнута. Друге су успеле да искористе европске фондове, оснаже своје привреде и наметну се као заштитници националног суверенитета. Оне не пристају да за округлим столом, где су сви једнаки, глас једног вреди више од другог. Почела је игра испадања.