Директоров иметак би раскомадале као пиле

Баш као несрећне пилиће који су им се јуче нашли у шакама, десет радница друге смене фабрике „Агрожив Јуко” из Житишта, раскомадало би нелегално стечену имовину бившег директора Мирослава Живанова који се последњих неколико месеци налази у притвору. Не разумеју се, кажу, у рачуноводство, али су убеђене да би мали део његовог иметка био довољан за исплату три заостале плате за хиљаду радника, али и за враћање дугова који су се попели на 11 милијарди динара. Не дај боже, кажу, да су њих десет у позицији да му суде. Наплатиле би му и то што их укућани свакодневно питају зашто џабе цепају обућу до посла и назад, и то што им се комшилук крсти јер осам сати дневно раде без надокнаде. И за то што деци морају да одговоре негативно сваки пут када им затраже сладолед.

– Свашта бих му рекла да могу да му одем у посету. То није за јавност. Немате ви толико папира да испишете наше жеље и поздраве – у бесу је коментарисала Ковиљка Јањић док су пилећи филеи летели у пластичну корпу са њене леве стране.

– Нису ме пустили да одем у пензију иако сам имала све услове за то – јадала се најстарија међу њима.

– Сви имамо кредите – хорски су повикале њене млађе колегинице.

Радници ове фабрика надомак Зрењанина, која је део панчевачког „Агрожива”, највећег произвођача пилећег меса у Србији, у штрајку су још од понедељка. Откако је њихов директор Мирослав Живанов (57) у притвору због сумње да је заједно са сарадницима прибавио противправну корист од 4,5 милијарди динара, они нису примили плату. На терет му се ставља и да је пословним малверзацијама оштетио републички буџет за више од 18 милиона евра. 

– У дуговима смо до гуше – огорчени су они који су после њега остали у фирми. – И код банака, по дозвољеном минусу и код комшија и пријатеља. Ако ово потраје, брзо ћемо ми за директором у затвор. Интересује нас шта ће сутра о нама да изађе у новинама, али џабе, не можемо да их купимо – додала је једна од њих.

Кроз фабрику је јуче поново прострујала вест да би овог петка могла да буде исплаћена једна од заосталих зарада.

– Ма није ово први петак, ово је десети петак како ја слушам та обећања. Нема од тога ништа. Од петка до петка па опет из почетка. Држе нас овде док ове пилиће не покољемо, па ће да нас шутну – надгласавала је своје колегинице Ковиљка Јањић.

Ипак, месо од костију је ова радница одвајала таквом брзином као да плату прима сваког првог и петнаестог у месецу.

– Немамо избора. Свесни смо да ће оног тренутка кад стане производња, стати и свака нада да ћемо добити паре. Рачуни су нам неплаћени, другог посла нема, а и у годинама смо кад се не бисмо лако запослили – објашњавају.

Сваког дана, кажу, за столом пуним меса бистре једну исту тему. Не крију ни да у паузама псују, а да списак почиње од српских министара, који нису показали бригу за њих, до бившег директора који је, како кажу, сада смештен о државном трошку, до стечајног управника који избегава да им истину каже у лице.

– Кад ујутру уђем у погон кажем себи „јаој боже”, а кад излазим поновим „хвала ти боже”. За име и презиме ме не питајте – казала је омања женица док је енергично оштрила ножеве.

– Шефе, хоћемо ли овог месеца добити варијабилу? – иронично је поново Ковиљка преузела главну реч.

Наслоњен крај врата, двадесеттрогодишњи момак се само насмејао и одмахнуо главом.

– Шта може он да нам нареди кад смо све могле да га родимо колико година имамо – коментарисале су раднице свог млађаног шефа смене.

Име му је Мирослав Коруга. Признаје да му мањак ауторитета у фабричком кругу није толики проблем. Непријатније му је увече, кад пре него што крене у град да се види с девојком, мора од брата да се „огребе” за пиће. Нема шефовске привилегије, ни он не добија плату.

– Другари ме не задиркују. Шта да ми кажу кад ни они нигде не раде и немају пара. Сналазимо се некако. Ево, недавно смо брат и ја крунили кукуруз да зарадимо неки динар – искрен је млади шеф смене.

Драго Цуца, председник синдиката у „Агроживу” јуче је био уверен да заостале зараде радници неће видети пре понедељка.

– А и тада ко зна – сумњичав је овај синдикалац.

Сумњају и радници. Живко Галић (48) не верује да баш сви у фабрици не добијају ни динара.

– Они који су ближе попу, боље чују молитву. Радници су тужни и нервозни, а руководство, бога ми, није толико нерасположено – алегоричан је Галић.

– Наш брод тоне, а капетана нема – наставља наш саговорник.

И док се изражава алегорично, његов живот најбоље може да опише придев драматично.

Доживео је, каже, да живи од шест хиљада динара инвалиднине коју прима његов непокретни син.

– За остало може и да не буде пара. Али за памперс пелене и врећице за мокраћу новца не сме да нестане.

Придев „драматично” слободно би могао да се упише и у радњу књижицу педесетогодишње Ружице. Као избеглица из Босне почела је пре дванаест година да ради у овој фабрици.

– Добра времена не памтим. Али, истина је да никада није било горе. Чак и за време бомбардовања у фирми је била боља атмосфера – разочарана је Ружица.

Тридесеттрогодишњи Александар каже: „Под притиском сам и на послу и код куће.”

– Колеге само кукају, код куће ми је жена нервозна, а синови само траже – у пролазу је добацио Александар.

– Ако у петак добијемо новац, частимо. Новинари пролазе кроз зграду, а пара нигде. Изгледа да нама помоћи – добацивао је један од радника на излазу из управне зграде.