Ирски катанац на бриселским вратима

Од нашег сталног дописника 
Љубљана, 18. јуна – Председник Француске Никола Саркози изјавио је после сусрета са премијерима Чешке, Словачке, Пољске и Мађарске (тзв. Вишеградска група) да ни „Хрватска неће моћи да уђе у Европску унију ако Лисабонски уговор не буде ратификован”. С обзиром на то да је Хрватска у односу на остале државе Балкана најближе уласку у Унију, утолико је Саркозијева изјава непријатнија за службени Загреб, посебно јер ју је изрекао после изјаве председника Европског парламента Ханса Герта Петеринга, који је у суботу у Берлину оценио да крах „Лисабона” кочи проширење Уније и да оно „неће бити могуће”. Изузев, можда, за Хрватску.

Истог дана када је Саркози потврдио да без Лисабонског уговора ЕУ остаје на 27 чланица, шеф француске дипломатије Бернар Кушнер је за српске медије казао да ће Француска током свог председавања ЕУ, дакле у другој половини 2008. али и касније, радити „на убрзавању европских интеграција Србије”.

Мало је вероватно да Кушнерови ставови одударају од оних које у ЕУ заступа Саркози, па произлази да прваци ЕУ житељима Уније без увијања говоре како стоје ствари после ирског „не” (да нема даљег проширења ЕУ), док су према народима Балкана мање искрени о суштини институционалне кризе у коју је Ирска гурнула ЕУ прошлог петка.

Јесте Кушнер признао да „Србија и Косово нису међу приоритетима” француског председавања, избегавши да јасно каже да Француска без Лисабонског уговора или неке његове рециклиране варијанте, коју би усвојиле све земље ЕУ, нема правни основ да на седници Европског савета, у децембру 2009. на пример, иницира поступак за давање статуса кандидата Србији.

Отуда сви лидери ЕУ сада одбијају да се „баве прогнозама и датумима” по питању проширења, јер немају „план Б”, пошто су се уздали да су потписи 27 шефова држава у Лисабону децембра прошле године, као и договор да бирачи о њему неће моћи да се изјасне – довољна гаранција да ће Лисабонски уговор одменити застарели уговор из Нице према коме ЕУ функционише данас.

Овај маневар са изјашњавањем грађана, изведен како би се спречило понављање фијаска из 2005, када су Французи и Холанђани рекли референдумско „не” претходној варијанти устава ЕУ и уз веру да бирачи у Ирској неће ускратити захвалност Бриселу за помоћ која им је помогла последњих година да достигну фантастичан привредни развој, међутим, није уродио плодом.

Уговор из Нице предвиђа 27 држава чланицаи 27 комесара (свака држава даје по једног), као и могућност шире употребе „вета”, што отежава ефикасност ЕУ. Лисабонски уговор би увео новине због којих би Унија више личила на јединствену целину, јер би добила председавајућег Европског већа (председник ЕУ) са мандатом од две и по године, уз увођење функције заједничког шефа дипломатије и смањење броја комесара. Стога би мање државе од 2014. па до 2017. године изгубиле право на сталног комесара, а дошло би и до смањења броја седишта у Европском парламенту на 750 плус један. То значи да би у време када би део држава Западног Балкана ушао у Унију, механизам одлучивања био тако промењен да би донео више гласова већим државама, на пример Немачкој и Француској.

Управо је страх да ће веће земље прегласавати мање донео победу евроскептицима у Ирској. Посебно због тога што Лисабонски уговор предвиђа да веће државе контролишу мање у бројним питањима. Лисабонски уговор је животно важан и за земље-кандидате за чланство у ЕУ, јер предвиђа прихватање нових чланица на основу нове поделе броја гласова унутар органа Уније, што уговор из Нице не допушта.

Јасно да Саркози са скупа у Прагу није могао да поручи ништа друго изузев – „да бисмо могли Хрватску да примимо у ЕУ, треба нам Лисабонски уговор; тако је то, а ако не будемо имали Лисабонски уговор – нећемо моћи да се отворимо Балкану”. Словенија, уочи 1. јула, када председавање предаје Француској, преко министра спољних послова Димитрија Рупела, уверава да се неће поновити сценарио после негативног исхода референдума у Француској и Холандији када су остале чланице прекинуле процес ратификације као бесмислен.

Словенија као председавајућа ЕУ, на челу са председником Европског савета Јанезом Јаншом, изражава наду да ће преосталих осам држава које још нису ратификовале „Лисабон”, то учинити без обзира на Ирску и без обзира на став дела лидера Уније да је после ирског „не” – лисабонска повеља мртва. Да ствари ипак неће ићи глатко, потврдио је Рупел, који је, како јавља словеначка новинска агенција СТА, у Стразбуру изјавио да је у погледу „Лисабона” детектовао „нешто оклевања у Чешкој, Пољској и на Кипру”.

Рупел је у Одбору за спољне послове Европског парламента потврдио да сада „сви чекају шта ће се десити у Великој Британији у којој Дом лордова 18. јуна одлучује о ратификацији новог, реформисаног уговора ЕУ”, те да би позитиван резултат Унији „веома олакшао ствари”. Додао је да још „није време за тражење решења” после ирског „не”, јер и ЕУ и Ирцима „треба времена да размисле како даље”.

Рупел је био јасан и по питању утицаја институционалне кризе ЕУ на проширење Уније. Мада тврди да ту кризе „неће бити”, не искључује могућност „политичких компликација” и кашњења, уз напомену да је словеначко председништво у свом мандату омрежило све државе Западног Балкана споразумима о придруживању и стабилизацији, „изузев Косова”.

Британски премијер Гордон Браун је уочи гласања у Горњем дому парламента, признао да је, „правно гледано, ситуација јасна”, а „то је да свих 27 чланица ЕУ мора да потпише и такође ратификује документ (Лисабонски уговор) пре него што он ступи на снагу” 1. јануара 2009. У међувремену је немачко Министарство спољних послова саопштило да је „могуће замислити да Ирска неће учествовати у процесу одлучивања у ЕУ, пошто су њени грађани одбили Лисабонски уговор”, иако „та опција није добра”.

„Нико не жели и неће да искључи друге чланице против њихове воље из процеса одлучивања”, рекао је представник за штампу Министарства спољних послова Немачке Мартин Јагер.

Ирско „не”, уколико се не пронађе начин да оно постане „да”, или ако се током наредних година не начини нов, за све прихватљив европски устав, затвара пут за интеграцију у ЕУ осталим државама. Брисел подстиче државе Балкана да се, без обзира на ту депримирајућу чињеницу, уздају да ће Унија у наредном периоду, за пар месеци или година, пронаћи формулу која би, између осталог, омогућила да се постојећим чланицама Уније придруже нове. У међувремену министар Рупел препоручује државама које желе кандидатуру да развијају добросуседске односе, решавају отворена питања са суседним државама, посебно у погледу пограничних спорења, те да раде на помирењу међу житељима у региону.

-----------------------------------------------------------

Баксузан број

Лидери ЕУ су коначан текст Лисабонског уговора потписали 13. децембра 2007. сребрним пенкалима и попили по чашу белог порта из исте године, у славу новог уговора и славу првог оснивачког уговора садашње ЕУ, Римског уговора, потписаног на исти дан пре 50 година, 1957. Тринаестица није донела срећу лидерима ЕУ, јер су 13. јуна сазнали да су Ирци одбацили Лисабонски уговор који је уједно био „први приоритет” и словеначког председништва ЕУ и Европске комисије у 2008.