На прагу Светске групе

Почело је наопако и није слутило на добро. Зебња се с разлогом увлачила под кожу 20.000 људи у Београдској арени, а немир је обузео и наше играче и нашу клупу. Завршило се са срцима пуним радошћу и на крцатим трибинама и на игралишту и са срцем на шљаци исцртаним ногом Новака Ђоковића у које је положена српска застава.  Водимо против Аустралије с 2:1 у доигравању за Светску групу Дејвисовог купа за тенисере и још победа нам треба да догодине играмо међу 16 најбољих репрезентација. Јунаци другог дана су Ђоковић и Ненад Зимоњић. У игри парова су савладали Пола Хенлија и Лејтона Хјуита са 3:6, 6:4, 6:3, 6:2.

Тако је на најбољи могући начин најављен дан одлуке и упућена најлепша позивница љубитељима тениса да и данас испуне дворану до последњег места. Све наше очи биће у 13 часова упрте у Ђоковића, а сав терет сваљен на Хјуитова плећа. Наш најбољи играч бије битку да врати репрезентацију тамо одакле ју је избацила баш Аустралија 1992, а највећа узданица гостију да им продужи наду у гротлу Београдске арене. Уколико Ђоковић поклекне, наше очи се окрећу ка Јанку Типсаревићу који би потом играо с Питером Лучаком.

Наш пар је блистао у јучерашњем мечу. Био је то његов величанствен препород, јер се у првом сету победнички исход није назирао. Ђоковић је почео сапето и очигледно је било да није у свом атару. Зимоњић је деловао сигурно, пошто је дублу посветио сву каријеру, али никако му није полазило за руком да попут локомотиве повуче саиграча за собом.

Аустралијанци су повели с 5:1. Имали су вођство с 1:0 у џепу, иако су наши смањили на 5:3. Очекивало се да ће превагу на страну нашег пара да однесе сервис, пошто је и Зимоњићу и Ђоковићу то убојита пушка, али рука им је дрхтала. Супарници су на њихов сервис освојили два гема, пресудна за судбину првог сета.

Хјуиту и Хенлију је самопоуздање расло из поена у поен. Стрепња да ће језичак на ваги у окршају између Србије и Аустралије да превагне на страну гостију била је све већа. Ђоковић је у првом сету деловао оковано, стегнуто и непоуздано. На површину је почео да избија страх од неуиграности нашег пара поткрепљен с неколико сударања наших играча рекетима која су одјекивала двораном као укрштање сабљи.

Голим оком се видело да Зимоњић, упркос великом искуству у дублу, неће моћи да се супротстави противнику с "четири руке", ако не буде имао велику Ђоковићеву помоћ.

А онда је наш најбољи играч почео да показује право лице. Разиграо се и постао делотворан као када ниже победе сам на терену. Донео је прегршт важних поена ударцима који су дизали публику на ноге. Посао је раздељен на четири руке. Ђоковић је у тој песми од игре био као млади лав, а Зимоњић је наставио да контролише ствари на терену као прави вођа и стуб-носач нашег дубла.

Почетак краја надања Аустралијанаца био је гем који су наши освојили на њихов сервис за изједначење у сетовима. Грмело је с трибина. Замерке наших тенисера после првог дана публици да је исувише мирна изгледа да су уродиле плодом, али се по ко зна који пут испоставило да нису навијачи они који увек дају играчима ветар у једра, већ обрнуто, да добра игра распаљује гледалиште. Да није то тако, зар Звездини фудбалери не би могли да се похвале да су ове године учесници Лиге шампиона.