Бура у чаши воде

Још једна бура у чаши воде или још једна кап у чаши за коју се, у зависности од политичке позиције, може рећи да је полупуна, односно полупразна. Овом воденом метафором могла би се описати последња у низу иницијатива које су имале циљ да уздрмају власт Александра Вучића.

Реч је о недавној иницијативи за смену Кризног штаба, коју је покренула група лекара, а придружили су се делови академске заједнице, неки адвокати, наставници и један број невладиних организација. Без много дилеме може се рећи да је реч о грађанској иницијативи која је имала циљ да уздрма поверење јавности у способност државе и оних који воде државу и управљају епидемијском кризом. С обзиром на то да је реч о животно важном проблему који тишти већину грађана, алтернативни глас лекара имао је потенцијал да пробуди примарне емоције код људи као што су страх и бес и на тај начин прошири панику у јавности.

Наруку овој иницијативи ишле су две чињенице. Пре свега, реч је о објективној околности да се о овом вирусу и последицама које оставља веома мало зна и да је било много лутања и у Светској здравстевној организацији, као и међу водећим стручњацима у најразвијенијим земљама, па су се у том смислу и из нашег Кризног штаба често могле чути дисонантне и противречне тврдње, које се у сусрету с непознатим очигледно нису могле избећи. Друго, али у вези с претходним, чини се да Кризни штаб није водио довољно рачуна о свим аспектима односа с јавношћу у кризној ситуацији, а то је подједнако важно као и стучност у медицинском погледу.

С друге стране, наметнуло се неколико питања у вези с овом иницијативом. Прво, да ли је реч о самониклој грађанској иницијативи или осмишљеној политичкој акцији иза које стоје опозиционе политичке странке и лидери? Уместо разноврсних спекулација, најједноставније би било испитати и установити колико је лица међу покретачима ове иницијативе, као и међу онима који су је први подржали, било у структурама претходне власти или с њом интересно повезано, односно колико их је ангажовано у различитим политичким и грађанским покретима. Истина, извесну сумњу у политички карактер овог покрета могле су пробудити изјаве појединих опозиционих политичара изнете још почетком пандемије да ће за Вучића ова пандемија бити оно што је за Милошевића било бомбардовање.

Друго питање је шта је тачно циљ ове иницијативе. Како су пренели медији, формални захтев је „смена Кризног штаба и довођење људи са доказаним стручним и моралним квалитетима”. Нејасно је, међутим, ко од чланова потојећег Кризног штаба не задовољава ове критеријуме. Да ли се генерализација односи на већину или појединце, односно у чему се састоји нестручност или морални дефицит чланова Кризног штаба? Нејасно је, такође, ко би чинио алтернативни кризни штаб, а посебно је нејасно који су то предлози мера с којима би тај „нови” кризни штаб наступио. У јавности су се могле чути спорадичне изјаве појединаца о некима од наведених питања, али у самој иницијативи они нису поменути. Иницијатива, дакле, није истакла проактивне циљеве, већ је искључво поставила реактивне захтеве за које је било јасно да не могу бити реализовани, па и то сведочи да је основни циљ иницијативе био подривање поверења јавности у способност државе и здравственог система да се носе с кризом.

Указивање на различите проблеме и истицање појединачних случајева који иду у прилог тврдњи да ситуације није нормална, без обзира на то да ли је било речи о лажним вестима или стварним догађајима и пропустима, показало се као доста површна стратегија у анимирању јавности. Кризни штаб је управо и формиран зато што ситуација није нормална и са циљем да се ублаже ефекти кризе и спасе, пре свега, здравствени систем, како не би дошло до његовог слома и здравствене катастрофе, а не да решава сваки појединачни случај. Ако се желела озбиљнија критика, онда се морало доказати да досадашње мере нису дале очекиване резултате, а не да ситуација није нормална, што сви знамо.

Најзад, поставља се питање какав је социјални карактер ове инцијативе и њој сличних иницијатива. Да ли је она првенствено део нових „постмодерних” друштвених покрета „револта и наде” понижених и увређених, какви се последњих десетак година дешавају свуда по свету независно од политичког и економског контекста? Или је више реч о, већ толико пута виђеним, „династичким” борбама потпомогнутим утицајем страних амбасада и обавештајних служби с циљем политичког преварата и деобе политичког и економског плена за његове прваке? Или је посреди једна од борби у класном, или боље речено сталешком рату у којем „авангарда” белих оковратника, незадовољна својим утицајем у политичком и јавном животу, тражи заштиту својих стечених права и повратак „старих правица”?

Реактивно постављени циљеви, неодређено дефинисан непријатељ, неартикулисана визија пожељног исхода и променљиви методи борбе сведоче да је посреди непостојан амалгам свега наведеног. За сада је само извесно да ће се те борбе наставити. Досадашњи резултат видљив је у саставу управо конституисаног парламента.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa