Свачије право на олујне успомене

Држава Хрватска и тамошњи Срби одлучили су да у време 25. годишњице „Олује” размене гестове добре воље прихватајући велику одговорност јер прагматски уступци дневној политици неће зауставити рат који би они да доврше.

Већинска и мањинска етничка заједница, свака уз своје мотиве, покрећу зарђале механизме нормализације и конкретизују често понављану фразу о окретању будућности у региону који много чешће жели да живи у прошлости.

Борис Милошевић, потпредседник хрватске владе из редова Самосталне демократске српске странке (СДСС), присуствовао је у Книну, заједно с државним врхом, свечаностима поводом годишњице војно-редарствене операције.

Томо Медвед, такође потпредседник владе и министар бранитеља, касније овог месеца биће на обележавању злочина који је августа 1995, након „Олује”, почињен у селу Грубори, када је у акцији чишћења терена убијено шесторо ненаоружаних српских цивила чије су куће спаљене, а за чију смрт нико није одговарао.

Ништа није и не треба да буде препуштено забораву. Хрватска ће „Олују” и даље славити као национални празник, победу у Домовинском рату и повратак „окупиране територије” под свој уставноправни поредак. Срби из Хрватске ће оплакивати мртве и више од 200.000 избеглица који су – пошто је Слободан Милошевић прво лидере тзв. Републике Српске Крајине навукао на рат, а потом сурово продао народ – напустили своје домове у које се добар део њих никада није вратио.

Заједничке комеморације жртава без обзира на националност и веру потврђују да сви имају право на успомене и симболички представљају охрабрење онима који се залажу за толеранцију, међусобно уважавање, заједничку садашњост и будућност. А таквих, и на једној и на другој страни, није мало.

Није мало ни националиста којима претпоставке за стварање нове атмосфере нису по вољи. Практичари непрекинутог рата, етнички троцкисти, и даље би да капиталишу на сукобу од пре три деценије.

У Хрватској су то десна националистичка опорба, удруге домољуба, који скуп у Книну доживљавају као „велеиздају” и уживају у Томпсоновим покличима на почетку песме „Бојна Чавоглаве”. „Срамотна трговина”, виче саборски заступник Иван Пенава.

Српски таблоиди дали су припрему терена за супротстављање „НДХ-2”. „Страшна провокација”, „Морбидни тулум на Книнској тврђави”, „Усташки дернек”. Придружили су им се и неки коментатори „независних медија”. „Проевропска” опозиција се, отужно, није оглашавала. Ћути као око Косова. Без става, без политике, без визије.

Разлике у званичним реаговањима су упадљиве и показују да односи Хрвата и Срба у Хрватској могу да буду бољи бољи од оних између две државе.

Од званичног Београда ни речи охрабрења или подршке за сународнике у Хрватској који су за помирење а не национално учаурење. Не чуди. На власти су актери оних политичких снага које су ведриле и облачиле почетком деведесетих година 20. века. Политичари који су Србе у Хрватској увели у трагичну грешку одбијања плана З-4. Да је прихваћен, не би било „Олује”.

Бивши радикал Александар Вучић калкулисано је изјавио да је против „давања легитимитета злочину етничког чишћења”, али да представнике Срба у Книну неће назвати „издајницима”. Отишао је да присуствује комеморацији у Сремској Рачи.

Социјалиста Ивица Дачић сматра да је реч о „нечувеној провокацији”, а министар војни Александар Вулин сачувао је свежину јуловског израза рекавши да жели да верује да „нема Србина који ће прославити истребљење Срба из Хрватске”. „Неприхватљиво”, придружује се неизбежни Милорад Додик.

Јасно је да не мисле сви Срби исто, ни они у Хрватској ни у Србији или Републици Српској, али демократија налаже да имају право на самосталне одлуке. Питам се какву будућност замишљају у Демократском савезу Срба из Хрватске када за одлазак Бориса Милошевића у Книн кажу да је „погрешан, штетан и надасве срамотан”. Зашто су у противљењу најгласнији Срби који не живе у Хрватској?

Лидери Срба у Хрватској, поучени историјом, измакли су туторству Београда, свакако свесни ризика. Прихватили су симболику која отвара могућност решавању проблема с којима је суочена српска мањина у Хрватској.

Влада Андреја Пленковића има посебну одговорност да „што је могуће више ратног наслеђа остави иза себе, а да гради културу мира, будућност и земљу која ће живети у миру и без порука које ће на било који начин реметити било чији мир”, каже Милорад Пуповац, дугогодишњи председник СДСС-а.

Шта је у интересу Срба у Хрватској? Да одржавају тензије које ће обесхрабривати могући повратак и удаљавати перспективе бољег решавања њиховог статуса? Да ли уместо изградње „културе мира” треба истрајавати на „култури сукоба”?

СДСС је коалициони партнер у Влади Хрватске, а не Србије. Главни град Срба у Хрватској је Загреб, а не Београд. Међу хрватским бранитељима било је око 9.000 њих српске народности.

Иако неће променити различита тумачења историје, „олујни” догађаји ове недеље могу да представљају капиталан увод у спуштање етничких тензија које никоме нису од користи.

Прекретница? Нови почетак? Није време за велике речи. Симболички гестови политичара неће преко ноћи решити хрватско-српске односе, али ће свакако потврдити добру вољу. Мирење је процес.

Најопасније би било да је „Олуја” само повод политичког маркетинга. Загреба, који би од свега могао да капиталише, а да Србе у Хрватској држи као таоце својих политичких комбинација. Београда, који би да заборави како су колоне избеглица пролазиле кроз главни град, а и сада би да задржи патерналистички однос према оним Србима који своју будућност виде у Републици Хрватској.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa