Квалификовани за све, а посла нема

– Изволите, госпођо. Шта треба, утовар-истовар, грађевински радови, нема физичког посла за који нисам квалификован – тако је одговорио на наше „Добар дан, има ли посла?” и хитро пришао да уговори „тезгу”. Двадесетак његових колега „вуковаца”, незапослених радника који између Вуковог споменика у Булевару краља Александра и Студентског дома „Краљ Александар” сваког дана, a неки и годинама, чекају да се појави „послодавац”, остали су начичкани на огради и ни малим прстом нису мрднули.

– Посла има толико да једва преживим. И, да се одмах разумемо, ако желите да вам нешто одрадим, реците, за причу немам ни воље ни времена – каже и одлази.

Двојица средовечних мушкараца испраћају га погледом и осмехују се. Један је из Београда, други из Призрена, каже, привремено настањен у престоници. Обојица чекају да буду регрутовани за рад „на црно”. До 11 часова јуче нису успели да уговоре посао и чини им се да би то могао да буде још један проћердан дан. Али, не одустају, седе и чекају јер правила нема. Некад се у 18 часова појави тезга, каже Призренац, у последње време најчешће нека селидба, па успеју да зараде коју хиљадарку.

– Не радим селидбе нити утовар и истовар грађевинског материјала. Зидар сам, и овде на привременом раду, јер је због короне стао посао на градилишту на којем сам био ангажован – расположен је за причу Београђанин, али не жели да открива име.

Колика вам је дневница?

– За зидање и малтерисање 35 евра, али посла је све мање. Некад дани прођу да не видим градилиште – одговара зидар.

– Колико?! – брецну се његов колега, удаљен неколико метара ниже, који је једним ухом ослушкивао разговор.

– То можда ако цео дан физикалишеш, али и то је питање. Такво је време дошло, сви у страху због вируса, ако узмеш 25 евра на дан, све ногама у задњицу можеш да се удараш – узвраћа и враћа се на своје место.

Наставља да мота дуван и прави цигарете. Прилазе му тројица-четворица колега, даје им цигарете, добро су расположени.

– Он је наш Црвени крст. Не, он је наш Деда Мраз. Сваки дан барем имамо бесплатно да пушимо – углас коментаришу.

Дуванџија нас нуди цигаретом. Захваљујемо се и кажемо да нисмо пушачи.

– Види се. Уштипке сигурно знаш да направиш и хлеб да замесиш – додаје он.

Прича да је из Републике Српске и да седам година живи као бескућник у Београду. Зими, каже, спава у метроу, мислећи на подземну железничку станицу код Вуковог споменика. Лети у Парку Ћирила и Методија, на чијој огради му је зборно место. Показује на сапатнике који леже на трави и на клупи. Уместо јастука, под главу су ставили кесе са радним оделом и личним стварима. Један од њих, за којег каже да је из Бањалуке, буди се, устаје и полуснено довикује: – Шта треба? Нема шта не знам да урадим.

Други му добацују: – Полако, земо, ниси ти за причу. Одмори још мало.

Види се да се познају у душу и да време прекраћују хумором. Дуванџија се распитује за народну кухињу. Жали се да три дана ништа није јео јер посла нема ни на видику.

– Гладни смо. У десет дана ако буде једна дневница – описује шта је оно највише чему може да се нада у овој ситуацији.

– Постимо на води. Тако нам је и неће бити боље. Добра смо видели само док је Тито земљом ходао – у причу се укључује мушкарац који каже да је прекодринац. Као многи „вуковци”, у Београд је стигао трбухом за крухом. Остали у групи не желе да кажу одакле су.

– Копам канале. Радим и селидбе, али данас сви хоће душу да ти узму. Нас тројица смо пет дана шлепер са намештајем истоварали и добили смо 3.000 динара. Леђа су нам пукла. Али, кад нема ничег другог, и на то пристајемо. Мука натерала, борба за голи живот – јада се он.

Добијете ли заштитну опрему на градилишту, маске?

– Како где. Носимо наша радничка одела, поцепана. Имамо и маске. Само њих данас сви траже – наглашава и окреће се према колегама.

– Него, шта ћемо данас јести? – пита их и остаје без одговора.

– Маните нас више приче. Видите да нема посла, а нама црева крче. Него, напишите ви да нам јесте тешко, али да још можемо да потегнемо.