Лекције за буку која има смисла

У музичку радионицу „Четири четвртине”, која се налази под кровом некадашњег БИГЗ-а у Булевару војводе Мишића, млади музичари долазе као у играоницу.

Они су различитог узраста, али то им не смета да заједно уче и усавршавају се. Најмлађи полазник има пет, а најстарији 15 година.

– Док вежбам, замишљам да сам на позорници – каже Елена, а Вељко је брзо исправи: – Позорница је у позоришту, а музичари имају концерте на бини!

Због епидемије вируса корона, овде се одржавају и индивидуални часови, а у групи је овог лета по неколико дечака и девојчица, и они држе физичку дистанцу.

Професор Горан Фришчић, који децу учи свирању бубњева, сматра да, иако су музички даровити, малишани морају доста да раде на развоју тог дара. Многи желе да свирају неки инструмент не знајући да ли је то прави избор за њих, а осим бубњева у прилици су да у овој школици савладају и основе гитаре, бас гитаре, клавијатуре и да похађају часове певања.

Развијање концентрације, како примећује бубњар, можда је и највећи изазов полазницима, због тога се он према њима понаша другарски, не држећи се строгих правила, док се међусобно поштовање подразумева.

– У почетку они мисле да ударати палицама није неко мудро слово. Палицом се не може замахнути као бичем, а није ни прутић којим само може да се маше јер у том махању лако се деси да палице пролете кроз дланове – дочарава Фришчић.

Он напомиње да се држање палица међу прстима учи као и свака друга лекција.

– Дешава се да усред свирања Елена, Нора и Вељко желе да ми испричају неку своју догодовштину или неко од њих само престане да свира па ја кажем да „хвата змаја по плафону” – у шали говори педагог. Истиче да поштовање правила подразумева и добар став и исправно држање тела, а нарочито кичме, јер није добро да музичар пред публику изађе покуњен. Кажем будућим уметницима да свирају из срца и душе па иако не знају најбоље, један осмех и ведар поглед утицаће да у њима плане енергија – саветује педагог. Он напомиње да млађи основци највише воле мелодију „Зомби”.

Уна Давидовић која од јесени креће у осми разред, има петогодишњи стаж у овој школи.

– Нисам знала ништа о бубњевима, али сам одувек лупала у мамине шерпе и ударала длановима у све што ми дође под руке. И укућани су приметили да то није мој несташлук, већ, како су тврдили, бука која има смисла. Зато сам радо прихватила да кренем на часове бубњева – присећа се мала матуранткиња.

Она каже да сад зна колико је улога бубњара важна у некој групи или оркестру јер другим члановима даје ритам.

– Научила сам и да је битно посветити се свирци целим бићем. Ако не осећам музику и ако размишљам о нечему другом, онда ни мелодија коју изводим, а знам је напамет, нема никаквог смисла – тврди Уна.

Према њеним речима, усавршавање је најбоље када више учесника у школи заједно ради. Онда упоређују своје знање и једни другима помажу ако се јави неки застој. Због пандемије су се и њихова дружења проредила па на часове углавном долазе појединачно. Надају се да ће, чим ковид посустане, њихово заједничко увежбавање бити као некада јер је ова музичка радионица заиста њихова другарска играоница из које допиру звуци рок и поп музике.