Српска страначка проституција

Да не бих паметовао, изнова сам се обратио „Лексикону” Милана Вујаклије за чије је издање, 1936. године, корице израдио знаменити српски сликар, и професор мојих пријатеља сликара, Михајло С. Петров. Овај податак говори о времену у коме се водило рачуна о начину презентације капиталних дела српске литературе. У неколико редака нам „Лексикон” кратко и јасно предвиђа шта ће нам се дешавати 2008. године! Наиме, у њему дословце пише: „Проституција је давање тела за новац као професија”. Пошто је тај прастари занат немогуће омеђити временом, јасно је да траје и дан-данас.

Све странке, у смањеној Србији, поседују свој препознатљиви амблем, сем што им у препознатљивости недостаје један битан детаљ: окачен ЦРВЕНИ ФЕЊЕР. Занемели српски гласачи са неверицом посматрају ФЕЊЕР и крстећи се чекају појаву белог дима као да је, главом, РИМСКИ ПАПА у питању.

Креатуре оличене у саветницима, у портпаролима, у добрим „рибама” изашлим из  ,,ускостраначких” швалерација, у црквеним великодостојницима пакла, у усахлом песнику, комунистичком швалеру, који нам из туђих уста држи проповеди о Српству које сваки паметан Србин доживљава као пропаст, бесрамно нам режирају стварност, ругају нам се. Може им се, јер памет више не „станује” на српској адреси. Све је више и сваким даном ће бити више назнака да „сунце туђег неба” греје српску памет.

Постоје докази и сведоци да су Срби били цењени љубавници. Српска мушкост се преточила у међустраначку швалерацију: ти мени, ја теби, а народу који се обрео у српском страначком љубавном заносу преостало је да једе колаче Марије Антоанете. Србија се декларативно бори против „беле куге”, несвесна да, гласајући, у гласачке кутије убацује листиће са „љубавним” порукама јаловим политичарима, те на тај начин поспешује јалову политику, „белу кугу” српске политике! Наша једина нада је улазак у Европску унију, јер ће нам тада дозволити увоз приплодних бикова. Машала!