Eко-накнада – нови бесмислени намет

Крајем 2019. године Горан Триван, тадашњи министар за заштиту животне средине, још једном нам је сервирао неуништивост својих бесмислених идеја за унапређење животне средине, и то кроз доношење Уредбе о критеријумима за делатности које остварују одређени степен негативног утицаја на животну средину, ради наплаћивања нове накнаде, уместо доношења модерних прописа који би спречили даљу девастацију животне средине. Досадашње убирање еколошких такса у републички буџет имало је ненаменски карактер – мањи део тог прихода коришћен је за еколошке програме, а већи део је био опредељен за друге области. Један од разлога лежи и у лошем планирању и нерационалном коришћењу тих средстава, па тако до краја 2019. године бивши министар није ни искористио сва расположива средства за побољшање животне средине из буџета за ту годину. Међутим, то га није одвратило од намере да у дело спроведе своју идеју о још једној еко-накнади, која је прописана супротно правилима струке и најважнијим законима из области заштите животне средине.

Током трогодишњег мандата није испунио ни своје обећање о доношењу измена и допуна Закона о процени утицаја на животну средину у циљу ефикаснијег регулисања заштитних и превентивних мера у области животне средине, посебно у заштићеним зонама. Оваква уредба је показала јасну намеру – отимати што се отети може, не бирајући ни време ни начин. Према овој уредби, потпуно неосновано је регулисано да све делатности остварују негативан ефекат на животну средину, у категорији великог, средњег и малог штетног утицаја на њу, а износ накнаде се калкулише према томе да ли је реч о великом, средњем, мало или микро правном лицу. Кључни критеријум за дефинисање оствареног утицаја на животну средину је само шифра делатности тог правног лица.

Овакве поставке директно се косе са Законом о процени утицаја на животну средину. Према том закону, предмет процене утицаја су пројекти и активности само из области индустрије, рударства, енергетике, саобраћаја, туризма, пољопривреде, шумарства, водопривреде, отпада и комуналних делатности, а посебно оних које се реализују у заштићеном природном добру. Да би се оценио утицај ових активности на животну средину, обавезна је израда студије о утицају на животну средину за коју, у складу са законом, обим и садржај одређује надлежни орган, а о којој се изјашњава стручна комисија.

Међутим, за неке пројекте малог габарита већ у првој фази се доносе решења да није ни потребно израдити студију о процени утицаја на животну средину, јер је процењено да неће угрозити стање екосистема. Надлежно министарство или локалне самоуправе свакодневно доносе оваква решења из различитих области, као што су изградња одређених деоница ауто-путева, експлоатација шљунка из речних корита, изградња МХЕ снаге мање од два мегавата итд. Међутим, ова уредба регулише да су ове делатности, без обзира на величину, категорисане са средњим утицајем на животну средину, за које се плаћа накнада.

Контрирајући овом закону, уредба је априори већ паушално утврдила да све делатности остварују одређени степен штетног утицаја на животну средину. На основу чега је Горан Триван утврдио, на пример, да све делатности имају штетан утицај на животну средину, у већој или мањој мери, укључујући чак и адвокатске услуге, рачуноводство, образовање, објављивање књига, итд? Колики је уопште тај утицај у квантитативном и квалитативном смислу да би се тачно дефинисала одговарајућа накнада?

На пример, делатност објављивања књига у електронском издању сврстана је у категорију која има мали негативан утицај на животну средину, иако реално не остварује никакав штетан утицај. Остала је непознаница о којем је тачно загађивачу који остварује притисак на животну средину реч, одакле потиче и у којем обиму га једна е-књига генерише. У истој категорији су и делатности стручног образовања, као и такси превоз. Према тој логици, неки предавач који на стручном скупу користи једино своје знање и говор остварује штетан еколошки утицај исто колико и такси превоз, без обзира на старост аутомобила и ЕУ норму мотора (нпр 1, 2, 3 и дизел) који емитују у ваздух знатну количину загађујућих материја и гасове са ефектом стаклене баште, за које је доказано да имају штетан утицај на здравље људи и животну средину.

Приказивање свих бесмислица и контрадикторности ове уредбе је практично немогуће, али сасвим сигурно потврђују неодговорно и нестручно управљање животном средином.

Мастер геохемије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa