СДСС и ХДЗ – нова стратегија

Прослава јубиларне 25. годишњице „војно-редарствене” акције „Олуја” у Книну била би традиционална да је није обележио нови обрт у хрватским унутрашњим српско-хрватским односима, тако што је у прослави званично учествовао и нови потпредседник хрватске владе из редова водеће Самосталне демократске српске странке (СДСС), господин Борис Милошевић. Ово није било прво и једино учешће неког српског представника на овим прославама, али јесте прво које уводи нове политичке елементе од значаја за унутрашње српско-хрватске односе у Хрватској.

Учешће господина Милошевића у својству потпредседника владе резултат је промене политичког става СДСС-а о неким аспектима акције „Олуја”, тачније у делу који се тиче њеног легитимитета у функцији успостављања суверенитета Хрватске на делу територије обухваћеном акцијом. Нова хрватска влада, изричито у иступању премијера Пленковића, са своје стране је најавила неке нове приступе „Олуји” кроз јасно истицање злочина над Србима током акције и после ње, што би требало да буде верификовано наредним потезима на местима тих злочина са обе стране (Грубори, Вариводе, Шкабрње и др). Очигледно је да је реч о новој политичкој стратегији и СДСС-а и нове хрватске владе ХДЗ-а, договореној у оквиру коалиционог споразума током изборног процеса и формирањем нове владе уз учешће СДСС-а, чији је кључни циљ постављање унутрашњих српско-хрватских односа и српског питања у Хрватској на нове основе.

У новом ставу владе ХДЗ-а о српским жртвама у „Олуји” и одговорности хрватске стране за то СДСС види простор за отклањање рецидива прошлости и јачање политичке позиције српске мањине у Хрватској у целини, при чему полази од реалности да је реч о сопственој држави и њеним интересима. ХДЗ, пак, овим отклања политичке тензије око српског питања на унутрашњем плану, које производе негативне последице и према споља. Још важније, овај нови умерени ХДЗ, на челу с Пленковићем, победником на унутрашњим партијским и потом парламентарним изборима у кратком року, ствара шири простор за даљу маргинализацију својих дојучерашњих тврдих крила, као и за ефикасније супротстављање екстремним структурама на хрватској политичкој сцени, које су нарочито експониране на српском питању, а са ефектима и на спољном плану. Легитимитет који СДСС даје акцији „Олуја” на плану заокружења територијалног интегритета Хрватске је у овоме веома важан политички елемент и за ширу спољну употребу.

Амбиција је и СДСС-а и владајућег ХДЗ-а да се ова нова стратегија преточи у нови политички унутрашњи квалитет, а и у увод у деблокаду међудржавних српско-хрватских односа. Међутим, суштину приступа актуелним српско-хрватским међудржавним односима представља став о карактеру „Олује” и догађаја у Хрватској деведесетих година прошлог века. Хрватска акцију слави и сматра да је одговорност за њено извођење са последицама од око 2.000 убијених и 240.000 прогнаних Срба, узгред хрватских грађана и држављана, на страни Србије као агресора и спроводника „великосрпске” политике. Србија жали за жртвама и прогон Срба оправдано третира као етничко чишћење, као резултат одговарајуће хрватске националне политике која има континуитет и нема разумевања за хрватски став о одговорности Србије као „агресора” и сл. Хрватски став о „великосрпској” политици и агресији и потреби да се Србија „суочи са прошлошћу” потврђен је и на овој прослави и после ње с највиших места (председник Милановић, министар Медвед и др), што сужава простор за озбиљнији дијалог о отвореним питањима из билатералних односа два суседа.

Наиме, на листи отворених питања највиша места заузимају управо она која произлазе из догађаја у које спада и „Олуја”: нестали, повратак избеглих, имовинскоправна питања избеглих и расељених, третман и мањинска права Срба. Управо Хрватска у први план ставља питање несталих, али тако што за његово решавање као полазну основу узима исто што и у тумачењу карактера акције „Олуја”: агресију и великосрпску политику Србије. Исто важи и за третман питања избеглих и расељених и генерално мањинске проблематике. Због свега овога и тежишни ефекат усаглашене политичке стратегије СДСС-а и владајућег ХДЗ-а са последњим гестовима у Книну суштински је на унутрашњем хрватском плану и ту ће се и мерити опортуност промена у политикама СДСС-а и ХДЗ-а. Стога је ипак за суштински помак у међудржавним српско-хрватским односима око носећих отворених питања неопходна одговарајућа корекција хрватског приступа о српској улози и одговорности за агресију и великосрпску политику с последицама за српски народ у Хрватској: жртве и физички прогон.

Међутим, Србија и Хрватска као суседи имају о чему и треба да разговарају. Ту је, претпостављам, узајамни интерес за мир и стабилност у региону, економију, сарадњу у разним областима, евроинтеграционе процесе у региону и сл. Ту је и питање границе на Дунаву које је по свему тема за неку арбитражу, јер Хрватска не прихвата српски став о примени међународног права и модела црте средине реке, већ инсистира на катастру као основи за разграничење. Граница је веома важно питање и искуство са арбитражом између Хрватске и Словеније у случају Пиранског залива указује на сву његову деликатност и потребу да се оно благовремено и у доброј вери решава у обостраном интересу управо у функцији мира и стабилности.

Дипломата у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa