Потребни су џентлменски односи „вечитих”

За Сретена Николића, дугогодишњег члана управе Партизана (од 1986. до 1997.) и некадашњег председничког кандидата ,,црно-белих“,  бившег фудбалера Београда са Карабурме, који и данас са друге стране Топчидерског брда има велики број искрених пријатеља, дошао је прави тренутак и време када наши најбољи клубови своју енергију треба да усмере на лепшу страну спорта. Николић је из Партизанове управе одавно изашао, у периоду деведесетих година када су се у српском фудбалу дешавале неке чудне ствари.

–Било је то оно лудо фудбалско време, када су на терену владали неки чудни закони. Једноставно, нисам се уклапао у тај новонастали спортски амбијент, а као производ тог времена имали смо да је Обилић био шампион испред Звезде и Партизана који су у то време имали јаке тимове.

Тих година ,,вечити“ су имали велику помоћ државних фирми?

–То је истина. Тада сам као генерални директор „Центрокопа“ ушао у Партизанову управу са намером да помогнем мом вољеном клубу. Са друге стране, председник Звезде био је Миша Слеијепчевић, директор „Робних кућа Београд“. Клубови су се у то време узајамно помагали, све смо радили да српски клубови достојно репрезентују нашу земљу у Европи.

На шта конкретно мислите?

–Баш у оно време када је Звезда стварала моћан тим, који је касније био првак Европе и света, фирма на чијем сам челу тада био доста је помогла комшијама, посебно у трансферима довођења и Дарка Панчева и Дејана Савићевића. Често у шали кажем да је том величанственом тријумфу у Барију и Токију једним делом учествовао и Партизан. Тај однос управа био је на највишем могућем нивоу. Нажалост, данас смо сведоци честих свађа...

Да ли као некадашњи успешни играч а касније и функционер жалите за оним старим добрим фудбалским временима?

–Тада су се цениле фудбалске вредности. Тачно се знало коме је где место. На терену су заиста били велики асови. И тај однос једних према другима, и та незаборавна дружења, где се после утакмице певало и заједно веселило, су са данашње тачке гледања потпуно незамисливи. Били су то асови у сваком погледу. Наравно, и тада је постојало велико ривалство на терену, али, управе клубова су се достојанствено понашале. Није било вређања...

Последњих година доста чините на помирењу две стране?

–Фудбал је мој живот. Неки су од њега успели себи да обезбеде лепу егзистенцију, а другима који то нису успели, стално  покушавам да помогнем колико могу. Недавно сам у Бањалуци организовао фудбалско дружење између ветерана Звезде и бањалучког Борца. Био је то величанствен дочек где је преко десет хиљада људи дошло да поздрави Џајића, Петровића Пижона, Шестића, Рајевца.., и остале мајсторе фудбала.

Један сте од ретких људи који је успео да у родну Бабушницу доведе два највећа српска клуба?

–Искрено, испунио сам неку своју дечачку жељу. Пре више од две и по деценије на стадиону „Лужнице“ гостовао је Партизан са Љубишом Тумбаковићем и плејадом сјајних фудбалера. Био је то догађај за читав југ Србије, када се на стадиону окупило преко 8.000 гледалаца. О томе се и дан данас говори. А прошле године довели смо ветеране Црвене звезде у веома јаком саставу. Била је то хуманитарна акција за једну девојчицу. Моја Лужница се достојно супроставила великану, успели су да ,,откину“ бод великом противнику. Данима се после у варошици чула реченица која говори о шаљивом метнатлитету тог народа: ,,Изем ти Звезду, играли смо нерешено“...

Шта је по Вама формула да ,,вечити“ забораве несугласице?

–За мене лично, човека који је данас у фудбалу као навијач, то су невероватне ствари које се тренутно дешавају. Велика Звезда је била оног момент кад  је био и велики Партизан, и обрнуто. Не могу да схватим разноразне изјаве, које пуно штете фудбалу. Та наелектрисана атмосфера подиже адреналин код навијача. Зато имамо и инцидентне ситуације на трибинама. Наши најбољи клубови, посебно у овим не баш лаким временима, морају уско да сарађују. Ако би челници клубова, као некада, слали помирељиве тонове, ако би владали џентлменски односи, онда сам убеђен да би свима било боље.

Како као некадашњи члан управе и један од оснивача омладинске школе ,,црно-белих“ видите ситуацију у клубу?

–Поносан сам на чињеницу да сам био један од  оснивача Партизанове омладинске школе. У то време Петар Ћосић је био директор, човек изузетних квалитета, а мало је познато да је некада био један од резервних голмана Звезде. Та школа је давала страшан квалитет, нажалост времена су се променила. Тада су постојали јасни стандарди ко може да тренира децу. Знало се ко је Личанин, Клинчарски, Завишић, Шћеповић, Поповић... Деца су долазила на тренинге са посебном мотивацијом, јер су знали ко их учи. Данас, готово и да не познајем ни једног тренера из омладиснке школе. То се и одражава на квалитет и стварање младих играча.

Фудбал се данас готово у свим земљама углавном игра пред празним трибинама?

–Искрено, откако нас је задесила корона и како се фудбал игра пред празним трибинама, готово и да не гледам утакмице. Тек по неку у Лиги шампиона. Јер, за мене лично, фудбал без навијача делује депримирујуће. Али, искрено, дивим се тим момцима који и у нефудбалском амбијенту проналазе тренутке велике инспирације.: